Индустрија и трговина могу успешно и паралелно напредовати само у оним земљама, где су друмови у добром стању, у довољно развијеној мрежи и распоређени по стварној потреби.
Ми у Србији имамо — како би неко рекао — друмова и сувише, али их је врло од стварне потребе. Већи део друмова прошао је кроз неко село само зато, што се у њему родио овај или онај великан, или ти је из тог села био овај или онај народни отац који је, узгред буди речено, имао у селу механу, те је требало навести пут на механу, да би она бољу ренту народном оцу дала. Тако данас има много путева где се индустријски и трговински предмети пронесу једном у десет година или и никако. Колико је у Србији мајдана угља, камена, крупне а потребне горе, појединих руда, што све нема промета, јер нема путева, те материјал лежи у земљи или над земљом, негде пронађен а не изнесен на тржиште, а негде још и не пронађен. Исто се тако нико не лаћа тих подузећа, само зато, што не би затворио свој капитал у продукт који се не може на тржиште изнети јер нема путева. А шта тек да речем о продуктима индустријским и трговачким, који су мало боље среће, те су поред путева, ну тако зле судбе, да је по неколико пута скупљи пренос него само вађење и експлоатисање ових продуката? Примера ради навешћу само ово: у једном угљеном мајдану — угаљ прве каквоће — кошта вађење и експлоатисање угља са свима режијским трошковима од тоне два динара, док за пренос до оближње железничке станице кошта по тони 20 динара. Можда ће неко рећи да је даљина преноса велика? Не, немојте то мислити, јер се ово има да пренесе само на даљину од 40 км, дакле даљина преноса овде није велика, него пут не ваља, пошто се на овом кружном путу налазе успони слободно могу рећи од 14% а на дужину од 1800 м, тако, да се кола и поред најбоље запреге не смеју и не могу оптеретити више од 700 кг. Па да ли онда индустрија и трговина могу напредовати и давати оне резултате који се с правом од њих очекују?
У години 1903. грађени су на путу Ћуприја—Свилајнац пропусти за које је предузимач имао да набави камен из мајдана „Брзе“, на даљину од 35 километара. Један кубни метар камена предузимача је кошта са израдом у мајдану 48 динара, а по листићима кантарске мере, предузимач је плаћао за пренос од 100 кг осам динара, тако, да је за пренос једног кубног метра платио 200 динара. Да ли је још ко чуо, да се у Србији пренос камена плаћа од 100 кг? Ето и у том примеру није даљина преноса условљавала ову погодбу, већ једино незгода и немање добрих и преко потребних путева.
Путеви нам не ваљају, то је досада доста њих узвикнуло. Ну ретко ко да се упустио у истраживање узрока тој недаћи, а још мање их је који су гледали да ово зло отклоне.
Сваком је позната горка истина, да се код нас друмови граде и одржавају још средњовековним средствима: кулуком или, како ми званично велимо, употребом народне снаге. Колико је такав рад преживео и бедан, а још више жалостан, изнећу сад.
Редовно сваке године у првој половини марта издају се из канцеларија грађевинских одељака појединих начелства наредбе, да се друмови, како окружни тако и срески, подаспу чистим речним или мајданским шљунком, олуци да се очисте и све у ред доведе. Ове и овако издане наредбе достављају се среским начелницима а ови их шаљу подручним општинским судовима. Овако издане наредбе још нису ни стигле до свију општинских судова, а већ начелства окружна добивају представке среских начелника, како је ова или она општина сада у немогућности да позове на кулук, јер је сада време када пољопривредници треба да засеју поља, како би отуда могли спремити и дати држави порезу и остало. Ако окружна начелства ово не узму, тада ћете видети пред канцеларијом окружног начелника читава села, која ово усмено или писмено начелнику саопштавају, а ако им се и ова молба не услиши, обраћају се непосредно Министру Унутрашњих Дела. И онда на крају крајева дође званична депеша којом се заказани кулук обуставља.
Сад се ово одлаже до месеца јуна, а тада се понавља исто то, јер треба кукурузе окопавати, пшеницу средити, и остале пољске усеве, који су у јеку, спремити. Опет дакле не можете друмове уредити.
Покушајмо да извршимо ову наредбу у месецу септембру и октобру. Ево шта тада долази као одговор.
Настало је време брања кукуруза и винограда, треба летину изнети на трг, тако исто и стоку која је нарочито гојена и спремана за продају. Настаје озбиљније купљење порезе, и према распису Министра Финансија, томе се не сме чинити ометња. А ако се та наредба о кулуку пооштри, народ се жали пореским оделењима, како не може спремити порезу јер се зове на друм; пореска оделења по званичној дужности известе Министра Финансија, и опет дође наређење да се кулук обустави.
У месецу децембру и јануару издане наредбе такође се не могу извршити, стога што је пао снег, те се под њим не може наћи материјала, а и хладно је, те ће пропасти и народ и стока, која је и иначе од летошњег рада ослабила и омршавила.
Ето тако, као што видите, за ова четири годишња времена немогуће је наћи месец или два, када би се могло извршити подасипање и поправљање путева. Морало би се дакле тражити пето или шесто годишње време, па да се „народном снагом“ изврше бар најпотребније оправке друмова. Овако се не може ништа учинити.
Ево да наведем један конкретан пример. У округу Моравском постоји тзв. Честобродички пут. Он је вештачки саграђен у дужину од 7 400 метара за само 470.000 динара. По лепоти израде и по романтичној лепоти клисуре, кроз коју пролази, то је ваљда јединствен пут у Србији. Такав је предат у саобраћај 1901. године, а сада се већ налази у тако жалосном стању, да је грехота било трошити толики новац. Народ округа Моравског поднео је силне новчане жртве, а од тога нема никакве вајде, јер „народна снага“ није у стању да одржава друм исправан.
Тешкоће и незгоде, које малочас побројасмо, нису међутим једине на које се наилази при таквом одржавању путева. Има и других. Да наведемо само једну, врло значајну. Сваки се пут обично подели на „деонице“ и сваки сељак треба да добије по један део пута, који мора да насипа и одржава у добром стању. Тако би бар требало да буде. Али није тако.
Приликом деобе тадањи часници општински гледају да себи не оставе деонице, у томе редовно и успеју, те оптерете само своје „неначелне“ и сиротињу. Па како су код нас промене владе честе, то се овом променом унеколико измени и чиновничко особље, чак тамо до општинских судова. Долазе нови општински часници, који своје деонице напусте, дотадањи општински часници нису их ни имали, те слободно могу рећи да више и не постоји ниједна деоница, а ако која и постоји, то знајте да је неког сиротана који није био часник општински, а нема ни кола ни волова, те грешник не може ни поред најбоље воље своје деоницу у ред да доведе. Према свему овом реците сад ви ко би, и како могао друмове у добром стању да угради и одржава употребом „народне снаге“, и ко је за све то одговоран? Ко ће, када и како бити одговоран за застој трговине и индустрије, и хоће ли ње икада и бити, поред оваквих и овако одржаваних друмова?