Јуче смо читали у једном страном листу пакосан реферат о догађају, који већ неколико дана занима нашу штампу. Ту се тврди, да ми овде у Србији немамо довољно храбрости за двобој, да се код нас такве ствари увек лепо и на миру свршавају, да још никад нико није у двобоју погинуо и да чак нико није ни огребан.
Човек који је то писао нема право, иако тако на први погледа изгледа. Јесте истина, да код нас још нико у двобоју није ни рањен ни убијен, јесте истина, да код нас уопште до правог двобоја никако и не дође, али није истина, да је томе узрок недостатак храбрости за такве ствари. То није.
Разлози су напротив сасвим други. Двобој, као што смо већ једном рекли, није српски обичај; краљ Милан, по угледу на стране народе, покушао је да га и код нас уведе, али му то није испало за руком. Расписом се такве ствари не уводе, нити могу да се уведу. Без традиција, без обичајем утврђених и освештаних двобоја не може нигде да буде, па не може ни код нас. То је један разлог, а други је оно: грађански закони наши не знају за двобој; кад би учесници у једном двобоју, после несрећног исхода његовог, дошли пред суд, судије наше морале би да му суде, као да није ни било двобоја. Ако сте убили вашег противника, судили би вам као убици, ако сте га ранили, били бисте кажњени за телесну повреду. Двобој вам не би служио као олакшавна околност; напротив, казало би се, да је убиство или повреда са предумишљајем, па би вам према томе и казну досудили.
Ето то је најважнији разлог, што код нас не може да буде правог двобоја. Није тако тешко погинути, као што је тешко због двобоја туцати двадесет година камен у Топчидеру, или изаћи на Карабурму, понижен и осрамоћен, као последњи разбојник или убица. Човек који би код нас истински изашао на дуел био би у ово; алтернативи: или да буде рањен или убијен; или да буде осуђен на смрт или на робију; трећега нема. А ко би то учинио, тај би одиста још понајпре био за луду кућу.
У свима другим земљама, у Француској, Немачкој, где је двобој допуштен или упола допуштен, казне су врло мале и благе, затвор од неколико месеца, чак и у случају кад вам противник погине. У земљама пак, где је двобој као код нас забрањен, у Енглеској, у Америци, казне су врло тешке, исте као и код нас. Само има једна разлика. Тамо се већ и позивање на дуел оштро кажњава, а јавно мњење, сваки пут у таквој прилици осуђује не онога, који евентуално није хтео двобој да прими, већ напротив онога, који је мимо тачне законске одредбе покушао да учини нешто, што се противи земаљским прописима и обичајима.
Зато треба и код нас то питање једном за свагда да се рашчисти. И ми лично признајемо, да има увреда, које одиста ништа друго на свету не може да сапере, до крв. И ми признајемо, да је кукавички бежати од двобоја, али тражимо, да нам се после не суди као ординарним разбојницима; тражимо да можемо остати слободни, часни грађани. Или, ако се већ сматра, да је двобој једна средњовековна предрасуда и бесмислица, нека се онда јавно забрани и казни свако позивање на двобој, нека онда јавно мњење не заурличе за сваким који није хтео на мегдан да изађе, да је нитков и кукавица.