Наш стални дописник из Призрена, чије су интересантне и лажне извештаје наши читаоци већ толико пута имали прилику да читају, шиље нам ово писмо, које најбоље црта арнаутску обест, немир турских власти и очајно стање у Старој Србији.
Призрен, 18 марта 1904.
Судећи по припремама турске војске, изгледа да није далек сукоб између ње и Арнаута. Брига овдашњег мутесарифа и руског консула да се варош заштити од евентуалних напада арнаутских, имала је добрих резултата: из Ђаковице је стигао амо Саид паша са два батаљона војске, а данас стижу и из Феризовића два табора анадолских редифа.
Три и по батаљона аскера заузела су све улазе градске. Најјаче су посаде, међутим, код Кури-Чесме, на путу за Љуму и испод Цвилена, пола сата јужно од Призрена.
Ове су превентивне мере предузете да би се Арнаутима стало на пут, ако би покушали да приведу у дело своју намеру: да освоје Призрен и да одатле диктују турским властима и Европи.
Нико овде још не верује у успешност једног таквог напада од стране Арнаута, али се зато сваки чуди овом турском јавашлуку. У Љуми је батаљон и три чете аскера у правој опсади, па не само то, већ се они налазе у опасности да се или предају, или изгину од глади. Мост на реци Љуми разрушен је и свака комуникација између Призрена и Љуманског средишта Бице прекинута је. Тако исто данас је стигао овде глас, да су разуздани и побуњени Арнаути, који су дошли чак из Жуга (синоћ су били у Врбници) заузели мост на Дриму, на скадарском путу и тиме отсекли побуњени крај и од Скадра. Међутим за све то време турска војска не ради ништа да их или благовремено растера, или да им пресече пут к Призрену. Турским властима и турској војсци прече је да Призрен утврђују! Уосталом за цео онај покрет има да се нарочито захвали самоме валији косовског вилајета, Шаћир паши, који је својим беспримерним попуштањем и јавашлуком и дао маха Арнаутима.
За сада ситуација је непроменљива, а војска непрестано стиже. При овој блиској опасности која прети нама овде у Призрену, ја сам готово и заборавио на Ђаковицу. Међутим отуда нема ничега утешнога: валија шета своје госпоство, уз пратњу неколико батаљона кроз нахију, без граје и, без пушке и без топа, а изгледа и без икаква посла, јер нема с ким ни да преговара, нити пак има коме да попушта, пошто су се сви Арнаути из Ђаковачке нахије повукли у неприступачне кланце планинске.
У Пећи, чујем, анархија сваким даном све више узима маха; она се управо у целој њеној околини зацарила и не изгледа да ће скоро престати. Бес је обузео све Арнауте; зликовцима тамошњим сад се дала згодна прилика да се наплате „Каурима“ за њихову дрскост што су их тужакали по судовима, те су за једно време морали да обуставе свој разбојнички посао. Одмазда је ових разбојника сурова: живот рајин, иметак њен, рајине жене и ћери жртве су свакодневне!
Војничке постаје до селима, о којима сам вам у прошлом писму нешто рекао, које су тобож понамештане да одржавају некакав ред, врше своју дужност онако алатурка: затворе се у селима која тобож чувају, хране се на рачун руинираног нашег сељака, по тек у три или у четири дана извуку се једном и обиђу село — и то не даље него два сахата у кругу — и чују ли случајно да су где у близини харамбаше и разбојници какви, уместо да надају потеру за њима, они нађу за згодно баш тада или да отклањају по коју молитву, или да ручају, или униђу у какву оближњу „каву“ ту пију и елбетују до неко доба, само да се не би где год са „рђавим људима“ сукобили. Ето таквима је „царским већилима“ поверена судбина, живот и имање овамошњег нашег бедног Србина, чини ми се и о Бога заборављена!…
— Већ има три-четири дана како кружи глас, чак и међу званичним турским круговима, да је нова пореза на стоку за ову годину суспендована за Арнаутлук. Ма да сам од добро обавештеног једног свог пријатеља сазнао, да је та пореза укинута, ипак се не може ништа још позитивно тврдити: наиме, да ли је то само један маневар више оних из Цариграда, да ли је збиља турска влада попустила Арнаутима и спасла их те нове порезе, или је та пореза скинута са свију турских поданика. Ко зна!