Јуче се распустила Народна Скупштина. Више од пола године седела је у Београду и за то време донела 11 оригиналних закона, једно законодавно тумачење и 21 измену у постојећим законима. Овако набројано то изгледа врло много; кад се појединце све посматра, много је мање, но што се у први мах може да мисли.
Све предузете измене у досадањим законима биле су или неопходна последица промене Устава, или су биле изазване застарелошћу и несувременошћу самих закона. Све што се изменило, морало је да се мења и добро је, што је тако учињено. То је истина и одузело врло много времена; парламентарно искуство међутим казује вам, да се баш при ситнијим променама у специјалним законима највише троши и време и радна снага народних посланика; тако је свуда, па је тако било и код нас. Ни влада, ни скупштина не заслужују зато никакав прекор.
Од нових закона четири су најважнија: закон о штампи, закон о буџету, закон о општој царинској тарифи и закон о грађењу нових железница.
Оставимо на страну закон о штампи и све његове мане. Он је и био донесен само зато, да би се сузбио онај део наше штампе, који је у борби против новог стања у Србији отишао био и сувише далеко. Рађен на брзу руку, он чак није ни у томе могао да успе, него је напротив погодио само оне, на које нити је хтео, нити требао да циља. Незгоде његове, на које смо и ми и сва остала наша штампа једнодушно указивали, показале су се већ у неколико и показаће се сигурно још потпуније. Зато свакако тај закон и неће бити дугог века; промениће се, као што уопште морају да се мењају сви закони, који су начињени за специјалне прилике, чим се те прилике и саме промене.
Закон о зајму за грађење нових железница биће на сваки начин најплодније дело овог сазива. У колико се пре приђе самом извршењу његовом и у колико се оно енергичније буде изводило, у толико ће пре цела земља осетити корисне последице његове. Ми смо тако изостали на том пољу, не само иза великих културних народа, него чак и иза оних, који су много после нас почели да живе својим самосталним животом, да је одиста крајње време, да се томе и то што пре помогне.
Закон о новој царинској тарифи није наишао на ову пажњу у Скупштини, на којој је по важности својој требало да наиђе. Ми знамо, да је у комисији, која га је радила, учињено све, што се могло да учини да он буде што потпунији, али и скупштински одбор, који је имао да га прегледа и сама Скупштина при решавању, из погрешног разумевања важности његове или можда због оскудице у људима, који би у тим питањима имали довољне стручне спреме, нису се на појединостима његовим задржали онолико, колико би требало, нарочито кад се узме у обзир, да су се читаве недеље и месеци трошили на сасвим безначајне ствари.
Закон о буџету највише је задао и посла и муке нашим посланицима. Измењало се за ово кратко време неколико министара финансија, радило се неколико пројеката, док најпосле није примљен онај, који је поднео г. Лаза Пачу. Ми смо још за време буџетске дебате, коју су неки од посланика употребили да па уштрб правих земаљских интереса стварају себи лако стечену популарност тиме, што су енергично били против оваквог пројекта, ми смо, велимо, у три маха изнели наше мишљење, да је предложени модус једини излаз из тешке ситуације, у коју је земља пређашњим расипањем доведена. Прављење новог зајма била би популарнија мера, но разрезивање нових приреза, то је очевидно, али је исто тако очевидно за сваког оног, који зна ма само и прве појмове из државног газдинства, да би то било само тренутно одлагање незгода, а никако њихово решење и да би се те незгоде идуће године појавиле још у већем размеру. Друго је питање да ли ће се тај тешки нови прирез моћи да наплати од народа. Ако не могадне, мораће ипак да се приступи зајму.
Ето то је у најкраћим потезима баланс овог скупштинског сазива. Могло је више да се уради, но што се урадило — али о томе идући пут.