Могло би се надугачко и нашироко писати о томе, шта је све ова скупштина урадила, шта није, и шта је требала да уради. Мишљења о свему томе у јавном мњењу врло су подељена; као и у свему другом, тако и у овом питању тој подељености треба нарочито тражити разлога у нашим несређеним појмовима о парламентаризму уопште. Ми и сувише мало искуства на томе пољу имамо; све је то још врло ново за нас и зато и нисмо начисто с тиме, чему можемо да се надамо, а чему не.
Сумње нема: задатак који је очекивао ову скупштину био је и сувише тежак. На свима гранама државног живота, од најситнијих до најкрупнијих, требало је много штошта да се уради, понегде да се приправља ни дотерује, понегде да се сасвим из основа зида. Али ми имамо обичај, да све тешкоће сматрамо за много мање но што су и да у тренуцима пролазне енергије и сувише верујемо у своју снагу. Отуда смо брзи и у нади и у разочарењу; надали смо се много чему од ове скупштине, па сад, видећи да није испунила сва наша очекивања ми јој одричемо признање и за оно мало што ја одиста урадила.
Да није много урадила, то је истина. Кривица за то у првом реду лежи до ненормалних одношаја у радикалном клубу. Завађени па измирени, измирени па завађени, радикални посланици никако нису били у стању да нађу апсолутно сигурну основу, на којој би и они с левога и они с деснога крила заједнички могли да раде. Сва та њихова ценкања и погађања одузимала су им врло много времена и — што је још много важније — уносила у скупштинске послове ону млитавост, која је увек последица растурене воље и енергије.
Осим тога, чудноватом случајношћу ушло је у ову скупштину врло много нових људи, новајлија, без икаквог парламентарног знања и искуства. Такви људи су врло незгодни, кад нису случајно сасвим изванредног дара и интелигенције. Обично, руковођени само својом сујетом, они гледају да што више и што чешће говоре, да се прочују ма на који начин. Нико тако не штеди своју популарност као такви посланици, ако се уопште то може назвати популарношћу. Непознавањем парламентарних обичаја и старијих законодавних радова и подношењем најфантастичнијих предлога они честе пута директно заустављају ток скупштинског рада.
Па онда још нешто. Ваљаност наших народних посланика ценила се пре нарочито по енергији, којом су се противили разним насилничким владама. Ко је у томе био жешћи, тај је у толико бољи глас уживао и у народу и у скупштини. Сад је тог мерила нестало; нема више оних бурних седница, на којима је један ватрен испад против каквог омрзнутог министарства био записиван као титула за благодарност доцнијих поколења. Они који су нам у то доба највише импоновали тим својим темпераментом, ишчезли су сад наједаред из скупштине, или су се тако променили, да их нико не може да позна. Добри као опозиционари, они су изгубили већи део своје вредности чим је њихова странка дошла на државну управу. И за владање тражи се пракса; њу тек треба да стеку.
Многи је од њих сигурно никада и неће стећи. Позитивне особине, које су за владање потребне, уопште су ретке, ретке нарочито код нас. Од посланика, који су похитали да празнике проведу код својих кућа, биће их свакако, и таквих, који ће зажалити што су уопште и долазили у Београд, што су пристали да буду посланици и да сад код куће добивају заслужене и незаслужене прекоре.