Поглавље 1
По теорији Бен Акибе све је то већ једанпут било. А по теорији једног бившег српског министра, ово, о чему се овде прича, већ неколико пута је било.
У оно време многи полицијски чиновници сматрали су своју плату као џепарац, и разноврсним накладама тражили су и налазили су праву награду за свој труд.
Један од многих био је и Ђоша Симовић. Поред тога што се старао да никад не буде без ситна трошка, полагао је и на то да се лепо носи. А што се тиче јела — сваком је полицијском чиновнику у крви и навици да добро поједу и попију.
Поглавље 2
Требало је некоме нешто учинити што закони нису допуштали. А то је могао само министар да одобри. Зашто, најпосле, и постоји министар на свету! Кад неко нема по закону права, онда је министар ту да то право да. Бар тако је мислио неки Јеротије Караулић из Пожаревца, или неког места близу Пожаревца. А тако извесно миле и многи други честити Срби, који нису из Пожаревца.
Ђоша Симовић зашта је опет писар у начелству, него да једну таку ствар узме у своје руке. Ако полицијска власт није у стању да Јеротију помогне, никаква друга сила неће му помоћи. ту теорију заступао је и Ђоша Симовић.
— Нико то теби, брајко, неће свршити као ја…
— Дела бога ти! — моли га Јеротије и преклиње.
— Разумеш: нико! — тврди Ђоша — нико! Али, знаш како је, брате…
— Ама знам… Нећеш се ти гос‘н Ђошо на мене љутити.
А Ђоша утврђује:
— Ако ти, брате, ко може урадити, ја ти могу урадити. Са Чумићем сам знаш како? — као са рођеним братом. И боље! С њим сам кô сад ово с тобом. Ни бог, а камоли адвокат или начелник, неће ти то боље свршити.
Поглавље 3
У Београду су већ четири дана. Били су — где нису били. Још само остало да оду до министра. Министар је био Чумић.
Наместио се Ђоша не може боље бити и пође у министарство.
— Дај — вели Јеротију — твоју молбу ‘амо… ја ћу њему лично, разумеш, лично да предам, и да свршиш… а ти ћеш доле сачекати.
Изађе Ђоша пред министра. Чумић се подиже са столице и дочека га врло љубазно.
— Које добро? — пита га.
— Ја сам, господине министре, дошао да вас молим… и предаде му један акт.
— Шта? Шта је ово?
— … да вас молим… то је молба за унапређење… Неки моји другови су већ аванзовали, добили за секретаре, неки су срески капетани, а неки…
— Јесте ли за то долазили? Џабе сте долазили… Видите: одело на вама стаје најмање десет дуката и више; сабља вам је сребрна; а овде раде толики сиротани годинама, једва се хлебом ‘ране и не траже повишице него чекају ред.
И врати му акт.
— Где сте свршили школу?
— Ја сам из војске… био сам писар у пуку.
Министар га опет прекиде.
— Предајте молбу секретару… а сад можете ићи и чекати кад дође ред на вас… Збогом!
Јеротије шета испред министарства и корацима га одмерава. Кад угледа свога протектора он му притрча.
— Шта је?
— Славно!
— Је ли?
— Да частиш…
— Свршено? — пита Јеротије.
— Још није, ал‘ ту је, за који дан, биће… Не иде то тако лако… обећао сам и тамо горе, па показа руком навише, коју банку.
— Ако си! А велиш: за кој‘ дан?
— Море, не знаш како ме је дочекао. Кâ брата. И кавом ме понудио… Све сам му испричао, чак и за ону горосечу… Али, знаш шта је: двеста динара је мало…
Јеротије чисто подскакује од радости:
— Добро, брате, даћу још коју банку… даћу драге воље…
И нестаде их у једној кафани.