Телеграми који су нам јуче дубоко у ноћ и јутрос рано један за другим стизали и које доносимо на засебном месту казују нам, ма да су још прилично нејасни, да је Русија на Далеком Истоку претрпела знатан пораз. Тачно се још не зна како се та несрећа десила; главно је на жалост то, да је руска флота изгубила једну велику, модерну оклопњачу и са је, што је још већа несрећа, с том оклопњачом заједно пропао и јуначни адмирал Макаров, командант порт-артурске руске флоте.
Цео свет стоји запрепашћен пред овим ненадним догађајем. Откако је адмирал Макаров примио команду одмах су се биле по Русе окренуле ствари на боље. Предузимљив, енергичан, јуначан, он је непрестаним испадима узнемиравао јапанску флоту, држао ју је непрестано у шкрипцу, тако да није смела да се удаљава од Порт-Артура и да покрива пренашање јапанских сувоземних трупа у Кореју. Што су Јапанци за последњих шест недеља тако мало војске могли да пребаце у Кореју, заслуга је једино његова. Кад год би се непријатељ појавио, адмирал Макаров би одмах седао на најбржу своју лађу, често пута чак и на какву сасвим лаку крстарицу и водио би своју флоту непријатељу у сусрет, он лично у првом реду, не уклањајући се никада од опасности.
Генерал Куропаткип, полазећи на бојно поље, на самој железничкој станици, праштајући се од света, који је био дошао да га испрати, говорио је и о руској флоти и казао да ће она под адмиралом Макароном чинити своју дужност. „Ја познајем Макарова, рекао је он даље, знам његово јунаштво, па се понекипут чисто бојим за њега; бојим се, јер знам како презире опасност“. Слутње његове испуниле су се на жалост; адмирал Макаров погинуо је, као што сваки поштен и, добар Рус уме да погине, кад отаџбина то од њега захтева.
Његову смрт више но пропаст једне оклопњаче, оплакује данас Русија, а с њоме заједно и цео словенски свет. Али, ко познаје Русију, знаће у исто време и то, да руски народ неће под овим новим болом погнути главу и јадиковати. Велики народи само у искушењу показују да су велики. Зато ће и руски народ, одајући достојно поштовање своме погинуломе хероју, одмах мислити, како ће тај губитак да надокнади и како ће да га освети.
Надокнадиће га и осветиће га, нека у то нико не сумња! Неизмерно богаство Русије у свачему моћи ће да попуни новим људима и новим бродовима оне, који су овом приликом пропали. Русија је у свима својим досадашњим ратовима показала да има истрајности и да не преза ни од каквих жртава, кад је у питању част њенога оружја. Тако ће бити и у овом рату. Баш ако пропадне и још која лађа, ако пропадне и цела флота, има ко да је освети, Русија се буди и креће; њезини синови умеју да гину. А ко уме да гине, тај уме и да победи.