Јуче су службене новине обнародовале закон о поштанско-телеграфској конвенцији између Србије и Бугарске. Познато, је да је та конвенција у самој ствари закључена још пре две године и да се по њој радило за цело то време; што је тако доцкан изнета пред Скупштину кривица је до наше познате администрације.
Али, ма да је објављивање те конвенције сада само једна гола формалност, ипак је важна појава, која не сме да прође неопажена. Откако се међу словенским народима Балканског Полуострва у последњим годинама почела јављати мисао, да спас свију њих лежи једино у заједничком отпору страној навали, ово је први фактички корак к тој заједници. Годинама пре тога односи између југословенских држава, нарочито између Србије и Бугарске, били су не може бити гори. Нешто наше обострано слепило, нешто сталан утицај са стране, који нас је вечито туткао једне на друге, учинили су, да се, покрај свију лепих жеља, ипак ништа на томе пољу не уради. Што год се покушавало да се учини на зближењу оба народа, који у овом тренутку исту муку муче и којима у будућности исте опасности прете, пропадало је пре но што се и родило.
Али за неуспех тих покушаја нису криви само ти страни утицаји, него смо криви и ми сами, Срби и Бугари. Као и сви млади, сангвинични народи ми осмо, и једни и други, тренутно одушевљени идејом, која нам се допадала, одмах сањали о савезу, уједињењу, стапању, као да се све то може за двадесет и четири сата да изврши, па кад смо онда, одмах на првом кораку, увидели колико је стварност далеко од тих наших лепих снова, падали смо исто тако брзо и у другу крајност, прокламујући све то као немогућно и неостварљиво. После сваког тог неуспелог покушаја, ми смо одмах падали у очајање; штета која је отуда расла по општу ствар, била је неизмерна. Ко затворених очију јура за утопијом, спотаћи ће се о први камен на који наиђе и пашће; ко сувише хоће, ништа не може, то је позната ствар.
Ако хоћемо да једног дана дођемо до те заједнице, за коју сваки разуман човек мора да призна да нам је једини спас, морамо сасвим друкчије да радимо. Не на политичком, већ на културном и економском пољу мора најпре много што-шта да се уради, док идеја о заједничком раду српског и бугарског народа потпуно сазри и постане остварљива. С погрешног смо краја били почели ла упредамо конце, треба сада да се опаметимо. Ми чак не морамо да разбијамо главу и да проналазимо тај најбољи начин: други народи, који су покрај истих таквих незгода већ давно извели своје јединство, пружају нам готову формулу. Ње се само треба држати, па нам је успех осигуран.
Нека се са ситним стварима почне, а не са најкрупнијим; нека се иде корак по корак, а не у скоковима; нека се не тежи за стварима, које су тек у даљој будућности могућне, већ нека се оствари оно и онолико, колико је за сад могућно. А кад будемо, идући лагано тим путем, једнога дана дошли до царинског савеза између Србије и Бугарске, зачудићемо се и сами шта смо све тако неосетно урадили.
На жалост, много је лакше давати овакве савете, но извршивати их, нарочито код нас. Трзавице, у којима смо до скора живели, вечите промене одозго до доле с једне стране, а с друге и сам наш национални темпераменат нису нам никада дали, да ма на којој ствари радимо истрајно и консеквентно, имајући вечито пред очима удаљени, крајни циљ, којем тежимо. Та дурашност, највећа особина англо-саксонских народа, којој они имају да заблагодаре за све своје успехе, потпуно нам недостаје. Али она може и да се одгаји, с тим треба да смо начисто. Политичке прилике у Србији, постепено сталожавање свију оних вртоглавица, у којима смо се тако рећи до јуче као махнити преметали, дају нам данас могућности, да исправимо поступно све оно, од чега смо пређе патили.
Зато је и добро што се у последње доба све више говори о српскобугарској заједници; добро је, што су и обе омладине на томе почеле да раде; добро је што новине о томе све више пишу; добро што је закључена ова конвенција. То су тек само први кораци али ако хоће да се стигне, мора једном и да се пође.
Ми смо пошли.