Сви они који су се јуче на подне случајно затекли у Министарству Војном, присуствовали су једном необичном скандалу. У то доба, из канцеларије начелника благајничког одељења излетеше наједаред тукући се и псујући, начелник тог оделења, Г. П. Бабић и г. М. Арсенијевић, народни посланик. Једноме разбијен нос те му крв цури на млазеве а други сав искидан и поцепан. Уз песнице лете и речи: „То је уцењивање! Не дам“; — „Ти си лопов.“ — „Ово је разбојничка пећина!“
Из других канцеларија истрчали чиновници и официри па гледају чудо невиђено, а песнице и даље лете, лете све страшније речи; момци из Министарства такође се умешају, помало их развађају, а по мало помажу начелнику, док се најзад не сврши кавга.
Повод овом скандалу и сам је по себи још већи скандал. Г. Арсенијевић овако прича: „За вату коју лиферујем Министарству Војном имам да примим 34.728 динара. Вата је примљена, комисија је оверила рачун, Министар издао наредбу да се исплати, све је исправно и у реду. Знајући да у благајни има новаца, одем у Министарство да наплатим рачун. Потребно је само, да начелник благајничког одељења изда наредбу да ми се та сума и исплати. Јавим се тога ради начелнику, која ми поручи, да сад има неког код њега и да ће ме примити кад буде сам. Чекам, чекам тако цело јутро, док најзад, баш пред само подне, најзад и то не дочеках. Уђем унутра и замолим да нареди исплату рачуна; он ми одговори да новаца у каси има и да ће наредити да ми се рачун исплати, запитавши ме у исто доба: „А колико ће доћи мени?“ Мислио сам се најпре, да се шали, али кад ми он рече, да иначе нећу добити паре, ја викнух да је то дрско уцењивање; он ми згужва и баци рачун на земљу; ја тада рекох нешто крупније, а г. Бабић тада полете на мене и удари ме песницом по лицу. Остало знате.“
Ето тако г. Арсенијевић представља ствар. Ми нисмо у стању да кажемо да ли је одиста баш све тако било; главно је да он, народни посланик, тако прича, прича јавно, свакоме који га запита. Он је шта више, исто тако представљајући цео догађај, поднио тужбу суду, а у исто време жалио се званично Министру Војном и покрај тога као народни посланик предао још и једну личну представку Министру, тражећи да се о целој ствари поведе најстрожија истрага.
Далеко је од нас да бранимо једну или другу страну, или да изводимо преране закључке. Истрага коју ће г. Путник без сумње наредити, показаће шта је истина, а шта не. Нечега је у сваком случају морало бити, јер кад већ поводом исплаћивања једног рачуна, дође до батина, између једног народног посланика и једног вишег чиновника у Министарству, онда одиста није све у реду. Или тај народни посланик лаже, или је тај виши чиновник уцењивач; трећега нема.
Углед самог Министарства Војног захтева, да та истрага буде што потпунија и да со што пре сврши. Јавно мњење нема баш најласкавије мишљење о благајницима уопште; треба му дакле изнети истину и то што пре. Ако се покаже, да је г. Бабић одиста крив, онда нека се најстрожије казни; ако је пак крив г. Арсенијевић, ако је његово престављање целог догађаја неверно, онда треба, осим батина које је покрај свег свог посланичког имунитета већ добио, да добије још и другу какву, оштрију казну.