Г. Свети Симићу, једном од главних уредника „Самоуправе“ десио се пре неки дан један чудан случај. Био је тужио „Нову Заставу“ што су му рекле, да је продао Дечане и начинио не знам какав дефицит док је као конзул био у Турској, па је пред судом, кад је дошао дан рочишту, наједаред видео некаквог бедника, који је бајаги писац тих увредљивих чланака и бележака. Прави писци, које г. Симић, судећи по јучерашњој белешци о томе у „Самоуправи“, добро познаје, нису дошли да одговарају, него се појавио некакав човек, који очевидно никакве везе с писањем у „Новој Застави“ нема и који је само ту да кад устреба лежи у апсу за друге. Видећи то, г. Симић је одустао од тужбе; није хтео да невин човек страда и отишао је из суда очевидно још више љут на оне, који, пошто су му нанели љагу, подмећу другога, и извлаче себе од сваке одговорности, готови да исто тако и убудуће раде.
Па ипак г. Симић нема право да се љути. Не велимо ми, да су они испади против њега поводом Дечанског питања оправдани — да тако мислимо, тако бисмо и писали, већ одавно — али смо уверени, да г. Симић нема право да се љути што други излазе на суд да одговарају, а не они, који су лично те ствари писали или их инспирисали.
Откако код нас Срба има политичке борбе и новина, које својим држањем долазе у опасност да буду оптуживане, увек је постојала практика, да у датом тренутку, кад дође време да се иде у апс, увек изађе неко сасвим трећи пред суд и каже, да је он писац оне ствари за коју се лист оптужује. Тако се код нас постепено развила специјална професија одговорних уредника, занат који иначе нигде на свету не постоји; тако су и за цело држање појединих радикалних листова у прошлости, кад год су их реакционарне владе оптуживале, већим делом одговарали неки опскурни, ни криви ни дужни људи. Знамо ми, да су те кривице биле сасвим друкчије природе; знамо и ми да је морало тако да се ради, да би политички борци могли остати у слободи и наставити започету борбу против оних, који су газили и народна права и листове, који та права бране — али кад се већ једном, ма и из најоправданијих разлога, допусти, да за једну кривицу други неко одговара, а не прави писац, онда нико не треба да се чуди, ни да се љути, што се несавесни људи истом том практиком користе за своје личне нападе најружније природе.
Г. Св. Симић нема право да се љути још и из једног другог разлога. „Самоуправа“ има данас два главна уредника: обојица су виђени људи, народни посланици, стари новинари, па ипак ћете, ако погледате потпис у листу, видети, да је одговорни уредник неки г. Никола Јевр. Дамјановић. Част и поштовање томе господину! Ми га не знамо, не зна га свакако нико ни у радикалној партији. Зашто су онда господа Симић и Продановић главни уредници, а г. Никола Јевр. Дамјановић одговорни уредник? Зашто да они раде, а он да потписује?
Сетите се међутим да „Самоуправа“ у мало јесенас није била тужена због публиковања рада на једној тајној седници Народне скупштине. Тако је управо требало да буде и председник Скупштине, на питање једног посланика, рекао је отприлике да ће то и учинити. Што он то није учинио, друга је ствар; могао је и учинити и онда би ми сви присуствовали овој интересантној сцени: Господин Никола Јевр. Дамјановић излази пред суд да одговара за кривицу коју није учинио; он нити је посланик, нити је могао знати шта се на тој тајној седници десило; у сваком случају он то није писао, као што вероватно уопште ништа у „Самоуправи“ и не пише, а ипак би морао да одговара и морао би да иде у апс, ако га суд осуди, баш као и онај бедник прекјуче у име „Нове заставе“.
Покрај свега тога, г. Св. Симић има право: крајње је време, да данас, кад више нема онако заоштрене политичке борбе, у сваком листу за све одговара онај, који у њему пише или који је у њему најмеродавнији фактор. То изискује поштење и углед наше штампе. Бескорисне и одвратне личне ствари, које данас по нашим листовима цветају, ишчезле би онда једном за свагда.