Наша белешка, о књизи коју спрема г. Владан Ђорђевић, побудила је овдашњег дописника бечког листа „Deutsches Volksblatt“, г. В. Ото, да објави садржину једног свог разговора с г. В. Ђорђевићем. Тај разговор водио се у присуству г. Генчића, овде у Београду, приликом последњег доласка г. Ђорђевићевог.
„Хоћете од мене интервју!“, узвикну г. Ђорђевић. „Ја сам у начелу против сваког интервјуисања, али и да нисам, ништа не бих имао да вам кажем. Ја сам стар, болестан човек, који је далеко од своје отаџбине, само у кругу породице и најинтимнијих пријатеља хоће да доврши свој живот. Из политике само се већ давно повукао, са чврстом намером, да се више у њу не враћам. Његова екселенција Ђорђевић (овде глас г. Ђорђевића поче да личи на глас каквог старог глумца, који декламује у каквом рђавом комаду) данас је мртав човек, на кога више нико не мисли. Кад год дођем у Србију тада сви дрекну: „Курјак је дошао да прогута Србију! Прогута је!“ Сви кажу, да сам ја највећи лопов у Србији, покрао сам, веле, милионе, а при свем том ево ја сам ових дана опет морао да се задужим на кућу, да бих моју породицу могао да исхраним. Мора да сам одиста тако велики лопов, јер ми је краљ Александар то исто једном приликом рекао.“
„Цео свет“, настави г. Ђорђевић патетичним гласом, лупајући се шаком по прсима, „данас у Србији само с мржњом на мене мисли, али ће доћи скоро дан, када ће сви увидети, да је владавина Владана Ђорђевића најсрећније доба по Србију била.“
Господин Ото, који је дотле мирно слушао, запитаће га тада, шта он мисли о данашњој ситуацији у Србији.
„Што се тога тиче, ако вам што и кажем, то само може бити мишљење приватног човека, које за велику публику нема никаквог интереса. Да са радикалима који су на влади нисам истог мишљења, не треба ни да вам кажем, погодићете и сами. То би значило демантовати цео мој досадашњи политички живот.“
„Као што рекох, ја сам се потпуно повукао у приватан живот и само један једини пут био сам изашао на јавност, онда, кад је моја отаџбина била нападнута од целе стране штампе, без икаквог оправдања и без познавања прилика код нас. Тада сам ја у једном берлинском часопису „Zukunft“ написао чланак, који служи као најбоље објашњење догађаја од 29. маја. Циљ који сам имао пишући тај чланак постигао сам, јер је он прештампан у 163 страних листова. То је била моја последња реч. Ја сам с јавним животом свршио и он са мном.“
То су биле завршне речи г. Ђорђевића и г. Ото, није их из лојалности хтео публиковати, мислећи да се г. Ђорђевић одиста намерава повући из јавног живота. Сада пак, видећи да ће г. Ђорђевић ускоро публиковати историју свог трогодишњег министровања, које ће у сваком случају имати као последицу читав низ свакојаких дискусија, он публикује тај свој разговор, који и ми ево доносимо. Ко познаје г. Ђорђевића, знаће у исто време и то, да би он врло радо и даље играо политичку улогу у Србији, само кад би могао.