Јуче се кренуло с Калемегдана око 3.000 радника у Топчидер, с црвеним заставама у руци, певајући и свирајући Марсељезу. Ишли су да прослављају први мај, празник рада.
Истина, чудновато мало изгледа, што се каже, да је то била прослава првог маја, кад се зна, да смо ми по нашем календару, још у априлу. Нико у нас ништа не рачуна по новом календару, па ни радници; специјално за овај случај они су то учинили, хотећи ваљда на тај начин да истакну своју солидарност са друговима на западу. Нико им за то не замера, нити треба да замера, утолико мање, што су сви радници својим мирним и коректним држањем показали, да су свесни и својих права и својих дужности.
Може човек и да не буде социјалиста, па да ипак увиђа, ако хоће поштено да мисли, да су захтеви наших радника у основицама својим и оправдани и остварљиви. Србија није индустријска земља, у њој готово и нема фабрика, које свуда лиферују милионе пролетера, па је зато утолико лакше водити бригу о нашем радничком сталежу и испунити му оно што тражи. Јер — то се слободно може рећи — нигде у културном свету радници не стоје тако бедно као код нас. Најосновнија права њихова, права која има и која треба да има сваки човек, погажена су нашим општим немаром. Ништа се за ово време откако нова Србија постоји још није учинило за њих иако они одиста не траже ни близу оно, што траже социјалисте других земаља.
Они траже, да се радно време скрати или да се бар законом ефективно одреди и имају право што то траже, јер код нас у том погледу влада највећа анархија. Нико не води рачуна колико ко ради и колико је допуштено да ради. Читаве класе радника, чак и државних приморани су, за парче худа хлеба, да раде по 16, 18 па и 20 сати дневно понеки пут.
Они траже да се осигурају од несрећних случајева који би их у раду задесили и имају право што то траже, јер и то је један од најбитнијих услова за побољшање њихових јада.
Они траже, да се жене и деца по радионицама обезбеде од страховитог експлоатисања и имају право што то траже. Ни жена ни дете не може да ради онолико колико одрастао човек; код нас бајаги постоје неке одредбе о томе, али као и много штошта друго само на хартији.
Они траже да им радионице буду колико-толико хигијенски удешене и имају право што то траже, јер због рђавих радионица радници наши нису ништа друго до кандидати за гробље.
Они траже опште право гласа и имају право што то траже; слободоумна демократска земља, каква је данас Србија мораће то право дати пре или после.
Да, они имају право што све то траже, јер већи део тих њихових захтева остварени су чак и у земљама, које својим држављанима уопште дају много мање политичких слобода, него што их имамо ми. Нема сумње, радници ће доцније, кад им се једном буде све ово испунило, тражити и других повластица, које можда неће бити све овако оправдане, као ове, које данас траже, али то не сме да значи, да им се садашњи њихови умесни захтеви не треба да испуне.
Оштра политичка борба која се за последњих 25 година водила у Србији коначно је довршена победом слободоумних начела. Време је сад, да се на културном пољу учини нешто, ако се хоће да се спречи борба сталежа, која је још много страховитија но ма какве политичке борбе на свету.