Овако се зове чланак који је изашао у часопису „Учитељ. Удружења“ — „Учитељ“-у, у свесци за април ове године.
Тим чланком писац је критички пропратио нови закон о народним школама и, у име представника удруженог учитељства, у име Главног Одбора Учит. Удружења, донео свој суд, с којим ће се једва још ко год од учитеља сложити.
Без одређеног становишта, без логичних веза, писац је своје критичко гледиште изложио са пуно контроверзности, тако да је у том галиматијасу врло тешко наћи ма чега, ма и једне мисли, која би тачно постављена имала везе са другом, или у опште са главном идејом, истакнутом одмах у почетку чланка, која је и гонила писца да чланак штампа, и да њиме ода заслужну хвалу „нарочито Министру Просвете г. Љ. Давидовићу на подношењу предлога школског закона Народној Скупштини“…
На збору београдских учитеља, држаном 11. ов. мес., ја сам, у кратким потезима, изнео неке мане овога закона, које сметају новом закону, и искључују ону претензију коју писац ставља: да је тим законом питање о народним школама и учитељству скинуто с дневног реда, за известан низ година.
И баш за то, што сам и ја на том збору говорио против нових одредаба тог новог закона, сматрам за дужност, да исти закон сада узмем у заштиту од таквих пријатеља, који се врло много разликују од искрених „непријатеља“.
Треба бити искрен. Искреност је мати свију врлина. Удаљавање од искрености штети правом пријатељству, а искреност од противника по истој ствари, доприноси користи самој ствари која је изазвала противно мишљење. Овако схватајући свој положај, ја сам и на збору и иначе где год сам могао, говорио о основним елементима, који чине да један закон постане добар закон, па и данас немам потребе да се плашим, и да своје мишљење кријем или да га износим по буџацима. Моје мишљење јесте моје убеђење засновано на жељи: да закон о народним школама као творевина радикалне скупштине и владе, треба да има у себи оне елементе, који су у хармонији са програмом радикалне странке и да својим одредбама помажу извођење странкиног програма.
Полазећи са тог становишта, ја сам на збору говорио о оним одредбама закона г. Љубе Давидовића, које ће, по мом дубоком уверењу, овакве какве су, учинити да тај закон као реформаторски (а не као рестаурација Новаковићевог закона — како вели „Учитељ“) не донесе оне резултате, који би се желели постићи, и помогли извођењу програма радикалне странке.
Идеја шестогодишњег обавезног народног школовања, овим законом огарантована, остала је само као идеја, јер за њено извођење онеспособљен је онај други чинилац — учитељ, јер је њему, за рачун себичности старијих учитеља, који чине само пет од сто учитељског кадра, одузета могућност за полет у раду.
Законском одредбом о првој и другој повишици учитеља са по пет година, одузета је она примамљивост, која је пређе и чинила, те је учитељски кадар био увек појачаван новим снагама; том одредбом одузета је једна насушна потреба младим учитељима: одузета им је материјална чињеница тако потребна за саморазвиће младог човека, док се још носи вишим идејалима, и то све за рачун неколико учитеља који преживљују последње дане, јер је њима скоро дупло већа повишица дата за мањи број година. Тако да старија учитељи са 8 година добијају 900 динара повишице, док млади учитељи за 10 година, добијају 550 динара.
Та тако удешена градација са учитељским платама даће као резултат: да ће свршени ђаци Учитељ. Школе и даље одлазити у пореске помоћнике или железничке аспиранте и полицијске практиканте, на тај начин у место појачавања учитељ. кадра, добиће се негативан резултат; учитељски кадар попуњаваће се елементом секундарне вредности, који тек има да се оспособљава за учитељски позив.
Међутим, кад би се та законска одредба формулисала по материјалној вредности повишица, па прве повишице свеле на по четири године, а последња као дупло веће, на по пет година, онда би се заиста добило у појачавању учитељског кадра, јер би млади учитељи, почетници, у оваком материјалном положају, налазили могућности за своје усавршавање и стварање бољег новог живота.
Незнатна диференција за државу, која би се појавила оваким распоредом повишица, имала би као последицу: учитељство би се појачавало новим снагама и по квалитету и по квантитету, а то би дало могућности, да се идеја шестогодишњег школовања народног што скорије изведе, а тим би се више приближили и извођењу програма радикалне странке и то оног дела, који је апсолутно везан са појачавањем народног образовања.
Ово уверење и одредило ме, да на збору и у јавности заузмем овако гледиште, противно још неким одредбама закона г. Љубе Давидовића, али то ипак не даје права Гл. Одбору Учитељ. Удружења, да овај закон назове „просто рестаурација Новаковићевог закона“, који је, како писац рече, замењен реформаторским законом Андре Ђорђевића. Такву похвалу закону Љубе Давидовића неће потписати српско учитељство, јер то у ствари није похвала, већ покуда творевини радикалне странке и владе.
И како овај закон са платама има да важи тек од 1-ог јануара 1905 год. нама се чини, да би га целокупног требало задржати до идућег сазива Народне Скупштине, где би се учиниле неколике измене, па тако измењен са врло оправданим изменама, дочекао би, да га целокупно учитељство поздрави као нову веру у народном просвећивању и животу српског учитељства, а та би похвала била много већа од неразмишљених и себичних пријатеља, који министре похваљују да их после сахрањују.
— Пера В. Јовановић, учитељ, Београд