„Политика“ бр. 73. донела је чланак један О нашим културним и добротворним установама. У анализи тих установа и њихова напредовања нашло се: да се „власт, хтела не хтела мора да очеше о сваку установу“ и да се „дешава, да власт и без позива и без изазивања прилази тим установама“, и да је тако „својим ауторитетом и својим огромним средствима у стању да приватну иницијативу потпомогне, као и да јој врло одмогне.“
Противу ових општих погледа не може се имати ништа; и њих ради, нисам ни ја намеран да полемишем, ни са писцем горњега чланка и ни с ким у опште, пошто добро појимам границе, које су између „власти“ и тако зване „приватне иницијативе“, којој доиста ваља оставити слободан полет, да би се зачињала, одржала и напредовала.
Но у поменутом чланку наведено је и неких десетак примера, после којих се долази до закључка да „приватна иницијатива у нас малаксава, само за то, што је власт у главу туца“.
Један од тих примера, онај под бр. 9 у чланку наведеном, уставио је, после неке четири године од како се десио, на себи моју пажњу, као без сумње и пажњу читалаца „Политике“. Но, да наведемо тај пример дословице, како је у поменутом чланку изнесен:
„Дом сиротне деце, вели се тамо, подиже се као ретка установа у нас. Друштво подигне занатску школу — за сада једину такву у Србији. Добија помоћ од Класне Лутрије. Та му се помоћ 1900 год (г. Живан Живановић) одузима, јер му школа добро напредује.“
Као да се полагало на то, да се у горње врсте нарочито унесе и моје име, као тад. министра, под киме се то десило. И противу тога немамо ишта, и ако нам се не чини да је то истицање случајно. Но, у погледу на саму ствар о којој је реч, казато је врло мало, да би’ та — обустава помоћи — била довољно објасњена, а ипак довољно да се лоше разуме.
То ми је дало оправдана повода, да уваженом уредништву „Политике“ ставим на расположење ово објаснење, а оно је вредно опште пажње како ни читаоци „Политике“, ни јавност у опште не би остала у заблуди о мотивима, који су око половине 1900 године доиста пресудили: да се обустави давање помоћи „занатској школи“, која је као радионица и онде била и саса је уз добро познату нам установу, која носа назив: Дом сиротне и напуштене деце, и која, као таква, није једино упућена на ону помоћ, коју је кроз неких девет година (од другог полгођа 1891 до закључно првог полугођа 1900) уживала од Класне Лутрије.
Одмах имам да изјавим: да Министарство нар. привреде није навластито узело иницијативу да одузме ову помоћ, нити би чак то учинило. Питање је ово посредно покренуто захтевом г. Министра војног, да се из Класне Лутрије даде помоћ и другој, војно-занатској школи у Крагујевцу. Тако постављено питање није се више могло обићи, и подлежало је, по том оцени Управног Одбора Класне Лутрије, и најпосле је, према одредбама закона, о свему решио Министарски Савет, тако: да се даде помоћ војно-занатској школи у Крагујевцу, али да се обустави занатској радионици Дома сиротне деце на Врачару.
Разлог за оваково решење био је прост и лежао је у исцрпелости Класне Лутрије и немогућности да на све потребне стране даје обилату потпору. Имајући тада, као на жалост и сада, да даје за кланичну пругу скоро цео ануитет, у неких 150.000 динара годишње, Класна Лутрија није тада била у стању и да задовољи оправдан захтев г. Министра војног, да се помогне једна такође напредна и корисна занатска школа, и да се одржи помоћ занатској радионици на Врачару. Једно се другим, дакле, морало жртвовати.
Министру нар. привреде није остало ништа више, но да акцептира ово стање ствари, и да му даде израза у свом предлогу Министарском Савету, који је донео горње решење. На жалост чујем: да је Класна Лутрија и војно-занатској школи још од пре две године, обуставила одређену помоћ, не могући је исплаћивати. Та би судба, по свој прилици и без горњег решења, стигла и занатску радионицу Дома сиротне деце, као што и само то решење није последица ничије личне нерасположености, већ је било излаз из једне нужде.
Цењено је са сваке стране, док се пришло оваком решењу. Узимати су у обзир разни, често знатни легати, даровани Дому сиротне деце, која су главна радна снага у радионици. Цењена је и привредност саме радионице, која се јавља и као предузимач у пословима столарско-браварским, тако, да је у то време, 1900 год., та радионица формално оптужена од стране беог. столарско-браварског еснафа, као недопуштен конкуренат при јавним грађевинама и знатним предузећима. Та радионица тако су се жалили изасланици еснафа и лично и написмено Министарству нар. привреде, не плаћа ни пореза ни приреза, бије домаће занатлије, који су свим тим оптерећени, као и скупом радном снагом и киријом на радње; једном речи, по мишљењу еснафа, радионица дома па Врачару, целим својим радом, излазила је из оквира школе, за коју се сматра, и као такова благодејање ужива, и постала је предузимач на велико.
Најпосле, при доношењу горњег решења цењено је и то: да је иста занатска радионица, почев још од 1891 па до 1900 године добила, од Класне Лутрије преко сто и тридесет хиљада динара (тачно: 131.245. дин.) — сума, за наше прилике, без сумње довољна да се једна таква приватна школа, заснује, подигне, унапреди и на снагу стане. А да је та знатна помоћ била успешна за опстанак њен, сведочи њено постојање и сад, после обуставе горње помоћи, као што цело то стање ствари не мање јасно утврђује, да и приликом обуставе ове десетогодишње помоћи врачарској занатској школи, нико: ни Министарски Савет, ни Управни одбор Класне Лутрији, па ни ја, као тадашњи министар нар. привреде, није имао намеру да „приватну иницијативу — у главу туца“!!
Није нужно, мислим, напомињати: да су оних 130 хиљада динара, у току времена издатих управи Дома за сиротну децу за његову радионицу, дати просто као поклон, без икаква интереса, без услова на повратак! Ради би смо били видети, друге, не мање корисне приватне установе, културне и добротворне, које би се и овде а и на страни, могле похвалити таквом дарежљивошћу од стране једне финансијски нејаке државе, као што је овде био случај. И ако би се јавност имала чиме да забави у овом случају, то би још једино могло бити интересовање и државе као дародавца као и грађанства, које према овом заводу не изостаје од државе: на што је и како утрошен сав овај новац?
Да ли је држава преко буди којег свог органа ово хтела да дозна, и да ли мисли то чинити, није, наравно, предмет ових обавештења, која имају само свој постављени циљ, изазват поменутим чланком у броју 74. „Политике“. С тога се надам, да ће ова објасњења наћи места у том уваженом листу, већ и с тога, што додирују једно питање од ширега интереса и опште важности.
— 20. априла 1904 год. У Београду.
Жив. Живановић, члан Држ. Савета у пензији.