Већ неколико дана распростиру се по вароши гласови о некаквој министарској кризи, тако да се чак и „Самоуправа“ нашла побуђена, да те гласове енергично демантује. Добро је учинила, што је тако урадила, ако криза одиста не постоји, јер облик у који су се заодевале све те приче о блиском одступању садашњега кабинета, морао је да забрине сваког оног, ко искрено тежи за правилним развитком нашег парламентаризма. Можда је тим гласовима први извор она депеша у „Н. Сл. Преси“ коју спомиње „Самоуправа“, а можда и није; ствар је у сваком случају интересантна и вреди да се на њој зауставимо.
Судећи по општој ситуацији, нама изгледа, да у овом тренутку нити има, нити може бити какве кризе, претпостављајући наравно, да све тече правилним парламентарним током, а никаква разлога немамо, да претпостављамо обрнути случај. Ствар је врло проста: на влади је данас министарство, које је поникло из скупштинске већине; скупштина није сада на окупу те је природно, да би ова нова влада требала и да дочека нови скупштински сазив. Док се год скупштина поново не састане и евентуално не искаже незадовољство садашњем кабинету, све дотле тај кабинет представља ту скупштину. Састављено обостраним поверењем Круне и народног представништва, министарство г. Саве Грујића има све спољне услове за живот.
Кад би се дакле при свом том криза појавила, узрок би јој морао бити у унутрашњим, међусобним односима чланова владе. Али ни то није врло вероватно. Ми смо истина дубоко уверени, да споразум између оба радикална крила неће дуго трајати, пошто су принципске разлике између њих и сувише велике, али верујемо у исти мах и то, да још није дошло време том поновном, дефинитивном одвајању. С друге стране не да се лако увидети, откуда би сада наједаред искрсле какве диференције у кабинету. Законски пројекти, који се спремају за идући скупштински сазив, не могу бити ни у којем случају узрок томе; ако њих ради дође до диференција, доћи ће тек онда, кад ти пројекти буду били пред скупштином или пред клубом; сада не. Претпоставимо, ако хоћете, баш и какав лични сукоб кога министра с којим од својих колега, па нам ипак ни то неће моћи да послужи као објашњење свима оним гласовима, који непрестано круже, јер би у том случају само један од министара морао да одступи; то још никако не значи општу министарску кризу.
Све то дакле укупно говорило би против сваке министарске кризе; ако је при свем том има, значи, да нам се у разлагању омакао какав фактор, о којем нисмо водили рачуна. Тај фактор могао би да буде само оно, на што је „Самоуправа“ пре два дана, говорећи о сличној теми, направила једну алузију, коју није тешко разумети. Она ту спомиње политику капиџика, сигурно само стога, што је и сувише сигурна да тога више не може бити. И ми смо тога мишљења. И ако у Србији има ваздан људи, који би радо, ма и на тај начин, постали министрима, ипак смо тврдо уверени, да у овој земљи данас могу да владају само они, који из Скупштине иду у Двор, а не они, који се, као што је некада било, по мраку шуњају око дворских капија.