„Самоуправа“ се у последње доба почешће занима односима, који владају у нашој штампи уопште и сваком том приликом долази увек до истог закључка: да наша опозициона штампа, оваква каква је, нема никакве вредности, јер иза ње не стоји никаква парламентарна група. Тај њезин закључак ми смо већ у два маха побијали, што, у осталом, одиста није тешко, па морамо и данас, и преко воље, о истој тој теми да говоримо, јер се „Самоуправа,“ у јучерашњем свом чланку, поново вратила на исту ствар, дошавши наравно до истог закључка као и пре.
Она тврди, да, пошто више нема напредне странке, нема више ни листа, који би представљао ту странку; да либерална партија, и ако још постоји, нема свог органа и „да према свему томе о каквој опозиционој штампи, која би представљала опозиционе елементе у Народном Представништву не може бити ни говора.“
Сасвим тачно. Али ни најмање није тачно оно, што „Самоуправа“ одмах после тога каже, то јест, „да су ти елементи опозиције једини, о којима се у парламентарним земљама просвећенога света води рачуна.“ Енглеска, Француска, Италија, Уједињене Америчке Државе су одиста и парламентарне и просвећене земље, то сигурно зна и „Самоуправа“, па ипак у свима тим земљама, поред чисто партијских листова, органа појединих парламентарних странака или група, има велики број независних листова; који имају огроман утицај на све јавне послове и ако немају никакве странке за собом. Сви ти листови стојећи на чисто независном земљишту, опредељују своје држање у сваком питању понаособ, једино према своме убеђењу; час су уз владу, час против владе, како кад за сходно нађу.
„Самоуправа“ ће нам сигурно на ово одговорити, да таквих великих листова одиста има, али да наша штампа с њима не може да се мери. Наравно, знамо и ми то. Све је код нас мало, све је слабо, много што-шта тек у повоју. Поредити с тог гледишта те велике листове енглеске или француске с нашим листовима, значило би исто то, као кад би се нашла каква шаљивчина да пореди једног Гледстона или Бизмарка с неким нашим председником министарства. Ни више ни мање.
„Самоуправа“, тврдећи да је издавање тих независних листова само један спорт или трговина, чије трошкове плаћа сама земља својим угледом, заборавља да је она сама у неколико маха, говорећи о постанку данашње владе, тврдила, да је садашње министарство поздрављено чак и од тих листова врло повољно. Зар то не значи, да међу листовима, које „Самоуправа“ рачуна у опозиционе, има и таквих, који не говоре ни из какве заслепљености, већ из чистог уверења? Зар не може једна влада бити добра, па ипак учинити по нешто, што мора да се критикује?
Да „Самоуправа“ није онако нервозна, као што јесте у последње доба, признала би све то и вама и не би, одричући сваку вредност овима листовима који нису чисто партијски, тражила, да њихова реч ништа не вреди. Увидела би и сама, да се и без партијске организације у позадини може корисно утицати на јавно мњење, само ако се поштено мисли и пише. Ако који од независних листова не врши савесно своју улогу, нека му се то каже, али нека се никако не изједначују и добри и рђави и осуђују сви, због грехова неколицине њих.