Развитак руско-јапанскога рата учинио је да се положај великих сила у Европи за неколико последњих месеца чудновато променио. Односи између појединих држава, утврђени нарочитим уговорима још од пре толико година, сад су се наједаред потпуно изменили, ублажене су многе некадашње супротности, уклоњене многе препреке, тако да се европске силе постепено групишу савршено друкчије, но што је то досад било.
Француско-енглески споразум, свакако један од најзначајнијих догађаја последњих година, био је први корак у том новом груписању. Антагонизам између те две велике колонијалне силе достигао је био врхунац у фашодској афери. Од тога доба примећује се с обе стране очевидна тежња, да се сва спорна питања у Африци мирним путем реше, те да се на тај начин дође до трајног пријатељства. То је и учињено: данас се може рећи, да су енглеско-француски односи врло добри, бољи но што су икада били после пропасти другог царства.
Италија, која је и од пре увек више мање била у пријатељству с Енглеском, приближила јој се сада још јаче, а у исто време и Француској, од које су је годинама удаљавале с једне стране Криспијева политика, а с друге пријатељско држање Француске спрам Ватикана. Криспија више нема, а Комб је, откако је дошао на владу, из основа променио држање према папској столици, тако да се Италија без икаквих устручавања може сада да приближи Француској.
Тим поступком својим, Италија је знатно ослабила тројни савез, који и иначе није у последње доба био врло чврст. Талијански интереси тако се на много места сукобљавају с интересима аустријским, да би већ и сам тај факт био довољан да Италија спрам тројног савеза постепено охладни. Ни лично посредовање немачког цара није било кадро да спречи ту сасвим природну гравитацију Италије ка Француској. Зато су потпуно тачне мисли оног немачког политичара, који је пре кратког времена рекао ове речи: „Тројни савез данас није ништа друго, до једна мртва установа која постоји само стога, да нашем цару даје прилике за звучне здравице при банкетима и за телеграфске поздраве, који никакве политичке вредности немају. Он више не постоји.“
Тако је Немачка, силом околности, остала потпуно усамљена. Аустрија, разривена са свију страна и занесена својим прохтевима на Балкану, као војнички савезник ни пре није много вредела; сад вреди још мање. Немачка дакле, по признању самог графа Билова, стоји данас сасвим сама. Али то дуго неће трајати. Ове што се данас у Немачкој дешава, показује да она тражи нову оријентацију својој спољној политици и да се приближава Русији. Односи између званичне Немачке и руске владе још из доба Бизмаркова били су увек добри, сада ће да постану много бољи, покрај свега тога, што је јавно мњење расположено за Јапанце, а против Руса. Протеривање с немачких универзитета свију руских ђака, који су руској влади изгледали сумњиви, био је први корак у том правцу; други много важнији, јесте својевољно уступање руској влади неколико мањих ратних бродова, који су били поручени за немачку флоту. И ако се нашло неколико посланика, који су у рајхсрату енергично критиковали тај поступак немачке владе, тврдећи да је то повреда неутралитета, и ако је јавно мњење непријатељски расположено према Русима, ипак влада, не сумњајући у дефинитивну руску победу, сматра овај тренутак као згодан, да се Русији што више приближи. Место ситних услуга, које јој сада чини, може јој доцније учинити и још много крупније. Политички изглед Европе може због тога потпуно да се промени, мењајући чак и много што-шта овде код нас на Балкану.