Од свију говора које је Краљ Петар држао долазећи с народом у додир, најважнији је онај, који је прексиноћ држао у Шапцу. Излазећи из оквира обичне срдачности, цео тај говор има еминентан политички значај и по унутрашњој вредности свој и по времену, у које је држан. Још никада се са престола нове Србије нису чуле овако трезвене и просте, али одлучне речи. У њима се састоји читав програм Краљевог рада, изложен у неколико потеза само, али јасан, отворен, прецизан, без икаквих декламаторских ефеката, којима је некад краљ Милан онако обилно обасипао своје слушаоце.
Излажући своје планове за будућност, Краљ Петар је пре свега изнео укратко и своје мишљење о узроцима наше немоћи прошлих година: тек кад тачно знамо у чему смо грешили и шта смо рђаво радили, моћи ћемо знати којим путем треба сада да идемо и како да се поправимо. „Несталност“, рекао је Краљ, „и сва она изненађења, којима су за ноћ обаране народне тековине, подривале су основе државног живота и чиниле сваки рад на поправци положаја народног илузорним.“ Краће се одиста не може оцртати сва она самоубилачка политика, која је у Србији вођена све до пре годину дана, нити се боље може представити узрок свију наших недаћа, све оно што је парализовало толике напоре, убијало сваки полет, рушило и најлепше наде.
Сталности нам треба; то је једини лек целом том злу. „У овој земљи треба да се поврати једном вера у сталност државних односа, треба да народ сам почне да сматра, да су изненађења немогућна. Само тако створиће се услов за напредовање и то ће моћи бити само ако се устав до словца буде поштовао. И ја сам ставио себи у задатак, да сам на првом месту радим строго у границама устава на који сам се заклео, па да то и од сваког другог тражим.“
Лек је и врло прост и врло тежак у исто време; тако је прост, да се сви паметни људи о неопходности његовој слажу, а тежак је зато, што га један човек не може сам да изврши, па ма он био и Краљ. У овој земљи, у којој је политички морал тако ниско пао, у којој је осећање за права и дужности постало тако растегљиво, лична иницијатива једнога човека није кадра све да учини; требаће много удружених, поштених напора, требаће искрене воље и заузимања од свију грађана, па тек тако да се старо зло искорени.
Требаће нарочито много консеквентности. У Србији има пуно људи, који су навикли у променама и од промена да живе. Они не могу оваквим стањем бити задовољни; воле власт, а немају довољно стрпљења да чекају, док им народ не поклони своје поверење. Зато им парламентаран ред и изгледа штетан, зато ће и покушати све да га омаловаже и подлију: Њих треба начинити безопасним, ко су да су, ма колике биле иначе њихове заслуге. Да ти људи са својим идејама неће код Краља наћи отворена врата, најбољи је доказ последњи Краљев говор, кад би уопште каквих доказа за то требало. Али то још није довољно. Треба и они сами да постану једном уверени, да им је сав труд узалудан и узалудна сва мука. Тек тада ће престати све оне подземне струје, сви они апсурдни гласови што иду од уха до уха кроз наш лаковерни свет.
За све то треба много времена. И Краљ тако мисли: „Дошав на престо као стар човек, ја не могу да мислим да ћу још толико живети да видим Србију потпуно преображену. Оно међутим што хоћу да оставим иза себе сину моме и чиме мислим да ћу отаџбини својој највећу услугу учинити, то је пример једног скроз уставног владара.“ Одлучност ових речи показује, да је Краљ Петар човек, који је и кадар да изврши оно, што је наумио.