Србија је земља обетована! Тако је зовемо ми сами по новинама и по зборовима; тако је зову сви они, што предлажу и ударају нове намете, тако је зову сви министри и неизбројни министарски кандидати, истичући тиме цео свој економни и финансиски програм. Нек плаћа народ, нек се увија као црв, и може да плаћа, јер Србија је земља обетована.
Није обетована. Ко тако говори, нека завири кроз какву пенџерлију у сељачку кућу, па ће видети, ако имадне очију, да је говорио на памет, по чувењу, онако како се пре њега говорило. Нека прегледа кућу у којој сељак живи, па ће видети, да у њој нема ни собе, ни постеље, ни пећи, на прозора, ничега што кућу кућом чини и што је разликује од штале; видеће да сељак од Митровдана до Ђурђевдана и од Ђурђевдана до Митровдана ништа друго не једе до худи хлеб, црн као земља, а тежак као камен. Видеће га испијеног и бледог, немоћног за иоле тежи посао; видеће старце од тридесет година, жене које нису способне да буду мајке, младиће који нису кадри да буду војници. Видеће децу, сутрашњу Србију, закржљалу и јадну, да је јадније нигде ваљда у свету нема. Видеће, да је онај сталеж, сељачки сталеж, на којем све почива у овој земљи, изнемогао и изнурен; видеће да српски сељак, који представља српски народ, немо подноси цео тај јад и цео чемер, као и да не зна да има право, да и он буде човек.
Светозар Марковић рекао је негде, да би се сваки други сељак на свету бунио и тражио бољи живот за себе. А откад је то било! Од тога доба све је само још хиљаду пута постало горе. У тешкој борби, која је трајала толико деценија, тај сељак извојевао је политичке слободе, друго није тражио, а нико није ни помишљао да му то друго да̂. Нико га није поучио, какву кућу да зида, какву храну да једе; нико се није постарао да му живот мало олакша и да му да лека болести. Сељачка кућа је јазбина права, а оно мало болница што имамо горе су од тамница. На хартији је још понешто и учињено, донесени су и некакви закони, али стварне, стварне помоћи нико му није дао.
Када се и подизао по каткад глас и тражио помоћи за тај бедни свет, довикивали смо сви ми, из незнања и из заслепљености, да је српски сељак бесан и осион и да му је све потаман. Јадан му бес његов и јадна сила! Кад он добро живи, шта је онда робље?
Крајње је време да се свему томе помогне. Та помоћ мора бити брза и обилна, ако нећемо да после буде доцкан. Држава мора на томе да ради, морају и приватни људи. Садашња влада мора што пре да почне, и ако у своме програму ниједном речи то питање није додирнула, и ако има и других послова. Нека се угледа на Краља Петра, који је од дана кад је ступио на престо увидео важност питања о народном здрављу и стално се интересовао за њега. Нека јој служе за углед оне речи, које је пре два дана Краљ изговорио у Тршићу. „Ми стари одлазимо“, рекао је, „а на млађима остаје свет, па треба та омладина да буде здрава, јер у здравом телу почива здрав дух. Треба да нам омладина буде чила, да настави дела и наша и наших старих.“
Ако не буде хтела то радити, доћи ће други људи, који ће то питање употребити као најјаче оружје у борби против ње. Баш у крајевима, кроз које је сада Краљ путовао, оснива се нова, сељачка странка. Овако, како је њене садашње вође замишљају она нема услова за живот, али ако то питање о поправци народног здравља вешто употреби, моћи ће можда донекле и успети. Већ из тих разлога — ако други не вреде — нова радикална странка и влада, која је њезин представник похитају с реформама. Крајње је време! Иначе ће овај народ изумрети пре но што је и почео живети.