У тренутку када су се београдски трговци кретали за Пешту, да тамо, у интересу и нашем и мађарском, пораде на познавању и зближавању између та два суседна народа, у Пешти се састала комисија за израду новог закона о народним школама. Угарски министар просвете Берсевић израдио је пројект за тај закон и та сазвана стручна комисија има о њему да да свој суд.
Какав ће тај суд бити не може се наравно знати, као што се и не зна, хоће ли парламенат доцније тај закон да прими, кад пред њега дође, али се већ из министровог пројекта врло добро види, да је наперен против немађарских народности и да му је главни циљ помађаривање оних народа, који живе у обиму угарске краљевине. Званична статистика, која свакако није непристрастна, признаје, да половина угарског становништва не зна мађарски што сад овим законом треба да се уклони. Разнородни елементи, словенски, немачки, румунски, треба сад помоћу тог новог школског закона што пре да се прелију у Мађаре. Војска, суд, државна администрација радила је већ и досад на томе; сад треба и школа, најјаче срество за однарођивање, да почне радити на том делу.
Параграф 13. тог пројекта каже, да у државним народним школама сваки предмет мора да се предаје на мађарском језику. Тиме се укида онај принцип, који је до сад бар на хартији постојао, да држава свакој народности допушта да основну наставу сме имати на свом матерњем језику. Истим тим параграфом тражи се од учитеља, да за тих шест година, колико траје основна настава, све своје ђаке потпуно научи мађарском језику, тако да умеју мађарски говорити, писати и рачунати. Који од учитеља то не постигне, бића пензионисан или изјурен.
Дисциплинарном суду биће предан и сваки онај учитељ, који у своја предавањима или приватном животу, усмено или писмено, заузима гледиште противно интересима угарске државе. Против овога се ништа не би имало рећи, пошто важи за све чиновнике у свима државама на свету али то „гледиште противно интересима угарске државе“ тако је нејасно одређено, тако је растегљиво, да ће сваки учитељ бити апсолутно остављен на милост и немилост надзорних чиновника.
Све ове одредбе важе за државне, комуналне и конфесионалне школе, тако да ће у току од десетак година школска младеж сва морати говорити мађарски. Морати — велимо, али то још не значи, да ће одиста моћи да говори. То помађаривање силом неће донети оне резултате, којима се данашњи угарски министар просвете нада, али ће позитивно упропастити целу основну наставу. Натерати децу силом да основна знања уче на страном им језику и у исто време да уче тај језик — потпуна је бесмислица. Нити ће она научити мађарски, нити ће научити оно, што треба да науче у основној школи. Писменост и иначе није врло развијена у Угарској; ако се овај закон, који жртвује све просветне интересе мађарским националним интересима, одиста и прими, образовање народно имаће од тога огромне штете.
Због тога већ ако ни због чега другог, овај пројект не би требао да буде примљен. Србија би онда, видећи да се у Угарској поштују најосновнија права њезиних сународника, у споразум са Мађарима унела сву своју искреност, ничим непомућену.