Ко ових последњих дана чита бечке новине, непријатне ствари чита. Откако су Јапанци заузели Кинчау, цела аустријска штампа, која се пре тога држала донекле бар резервисано, ударила је у тако циничан тон, да превазилази све, што је до сад у том правцу чинила. Карактеристично је при томе, да не пишу тако само они чивутски и получивутски листови, који су од увек били непријатељи и Русије и целог Словенства, него чак и најозбиљнији листови бечки, полузванични и званични. И пре су ови ликовали после сваког успеха јапанског, па ма како он био незнатан и безначајан по крајњи исход рата, али се то ликовање њихово само између редова могло да чита, увек је било пропраћивано лицемерним симпатијама за Русе. Сада међутим, после битке код Кинчау, они су бацили маску са лица и отворено исказују своје радовање, што Јапанци напредују.
Томе се ми најпосле и не чудимо, нити то треба да нас љути. Напротив, ми од тога само можемо имати користи; Руси ће бар из свега тога увидети, какава је то аустријска неутралност и искреност, видеће тачно и јасно ко им је данас пријатељ, а ко није. Али има нешто, што свакога мора да љути, па био он Словенин или не, само ако је хладнокрван и беспристрастан посматралац свега што се сада на Крајњем Истоку дешава. То је онај презриви начин на који се данас у целој бечкој штампи говори о руској војсци, држави, управи, о целом руском народу.
Ево шта ти листови о томе кажу: Русија више није војничка сила првога реда, мишљење које се о њој у Европи има било је претерано, Јапанци су показали да руска војска ништа не вреди, да руски војник није добар војник, да је храбар, али да је глуп и да не зна за шта се бије, да Русија нема добрих војсковођа, да их управо никада није ни имала, да су Кутузов, Скобељев и сви остали били само луде јуначине, који су изводили своје људе на касапницу и умели само онда да победе, кад их је било трипута више но противника, да Јапанци односе успех за успехом, да ће на крају крајева и коначно победити, зато што они у тој борби представљају цивилизацију, а Руси дивљаштво, што су они управо Европљани, а Руси Азијати и тако даље, и тако даље у бесконачност.
Памет човеку мора да стане кад све то чита; не зна је ли при свему томе већа глупост тих људи што тако пишу или веће подлаштво. Сви пензионари капетани што су попадали на мајорским испитима засели по редакцијама тих листова, па пишу ли пашу. Критивују Куропаткина, као да је јуче изашао из подофицарске школе, не ваља им руска артиљерија, Козаци нису ништа, а пешадија је испод сваке критике. С друге стране кривоноги и дугоухи редактори тих чивутских листова, који би се поразбегли као мачке да једног само живог Јапанца виде пред собом, говоре о руском кукавичлуку, као да је аустриска војска најбоља војска па свету и као да је увек само победу за победом односила.
Говоре тако, а заборављају, да ако има данас велике силе, која без права носи то име, да је то баш Аустрија и нико други; да ако има војске, која није војска, да је то аустријска војска; заборављају да су они за читаво једно столеће готово без изузетка стално добијали батине, свуда и свакада, где год су се помолили, да су њихове војсковође, те славне аустриске војсковође, показивале непријатељу не своје јунаштво не своје знање, већ само своја — леђа.
Заборављају, да би све то тако исто и сутра било, само да се ухвате у коштац с каквим озбиљнијим противником; да би, по њиховом кривоногом и дугоухом јунаштву, Јапанци с једном четом освојили Беч, а с три чамца разорили њихову флоту заједно са свима оним зеленим и незеленим мониторима што се шетају по Дунаву и нама показују зубе.
Па ипак све то они само правилно заборављају, или се само тако праве. Да збиља до чега дође, они би први увукли рогове и сакрили се у мишију рупу, дерући се колико их грло носи, како су они увек били пријатељи Руса и како су били неутрални. Зато ћемо и ми имати скоро прилике, чим се Русима на бојном пољу срећа окрене, да читамо сасвим друкчије ствари. Тада ћемо се поново разговарати.
До виђења!