Пут српских трговаца у Пешту и нарочито онај чланак у „Пестер-Лојду,“ који је — инспирисан из Беча, — покушао да тај пут омете, имали су као директан резултат, да се у целој српској штампи, и с ове и с оне стране Дунава и Саве, питање о зближењу између Срба и Мађара већ неколико дана најживље дискутује. Пада јако у очи, да се тим поводом мишљење које заступа сва наша, београдска штампа, разликује од мишљења прекосавских листова.
Сви ми овде у Србији гледали смо на тај трговачки састанак на првом месту као на једну манифестацију, корисну по економне интересе обеју страна, Срба и Мађара, а, у исто време, сматрали, да ће се, после тог економног зближавања, створити земљиште, на којем би се доцније и политички споразум између та два народа могао да оствари. Наравно ми при свем том нисмо губили из вида и националне интересе наших сународника у Угарској; и наш лист, а и већина осталих престоничких листова, изјавили су тим поводом, да о српско-мађарском пријатељству све дотле не може бити речи, докле год су наши сународници изложени овом сталном, тачно прорачунатом систему помађаривања, који већ давно влада и који ће, ако нови закон о народним школама у Мађарској буде примљен, добити још много страховитији облик.
Међутим српски прекосавски листови одлучно су противни сваком покушају да се с Мађарама ступи у ма какав политичка споразум. Ево шта о томе на пример јучерашњи „Србобран“ вели:
„Никакве политичке консидерације, основане на историјским фактима, не могу препоручивати споразум и зближење Срба и Мађара. А било би сасвим плитко комбиновати нове констелације, кад се зна за чим данас тежи читаво мађарско друштво од министра председника до последњег мађарског чикоша. Политичке противности између Срба и Мађара данас су управо непремостиве и може их прескочити само распаљена фантазија. Да је овако доказује и онај инцидент, који је претходио излету српских трговаца у Будимпешту. На овом спору уверили су се они, да не могу коракнути ни за стопу земље ван граница краљевине Србије, да се не сударе с претенсијама мађарске империјалистичке политике.“
Истина, вели се даље у истом том чланку, да би Срби и Мађари имали довољно разлога, да измире своје политичке интересе и да удруже своје народне снаге против продирања германизације. Но за ово нема код Маџара довољно политичке разборитости, јер су необуздана мегаломанија и политички романтизам освојили читаво мађарско друштво. За љубав неограничене власти над немађарским народима у Угарској кулуче данас Мађари аустријским тежњама на Балканском Полуострву. Данас се већ спрема гроб и српским народним школама у Угарској, а преко овог гроба не могу се Срби руковати с Мађарима ни за вољу ма каквих привредних интереса.
Разумљиво је, што је мишљење оних људи, који проводе цео свој век у борби, круће и неприступачније овима компромисима. Природна последица те борбе је она раздраженост, која им не допушта, да овако мирно гледају на цело то питање, као што можемо да гледамо ми. Али зато они ипак у основи имају право. Србија не сме ни по коју цену да заборави на њихове интересе нити да жртвује опште српске интересе својим државним интересима. Она то и неће учинити. А невоља, заједничка невоља и наша и мађарска, учиниће можда временом, да и Мађари увиде, колико им Срби могу бити од користи у оној страшној борби, која нам предстоји и нама и њима, у ближој или даљој будућности, против германског, освајачког духа…