У овој години ће канда потпуно да се промени слика досадашњих међународних односа у Европи. Од постанка Тројног Савеза и француско-руске алианције, којима је цела континентална Европа подељена у два велика табора, па све до данас, међусобни одношаји великих европских сила били су мање-више непроменљиви. Енглеска се само држала одвојено у својој „сјајној усамљености“ а све остале силе биле су везане једна за другу тајним и јавним савезима за дуги низ година.
Међутим време и измењене опште политичке прилике учиниле су, да се данас на наше очи ти савези постепено мењају и ако још на хартији постоје. Почетак је учинио Тројни Савез, или боље рећи Италија, која је од увек, по речима самога Бизмарка, била најслабија тачка тог савеза.
Откако је умро Криспи, једини од свију великих талијанских државника, који је искрено био пријатељ Немаца и Аустрије, јавно мњење у Италији постепено се удаљавало од те германофилске политике и приближавало Француској. Под утицајем тог општег расположења и званична је Италија, и ако савез још постоји, почела да даје својој политици другу директиву. Данас су талијанско-француски односи не може бити бољи, а Тројни Савез изгубио је тим самим врло много од своје првобитне важности.
Још већи удар том Бизмарковом делу задао је енглеско-француски споразум. Немачка је увек кокетовала с Енглеском, чак и за време бурског рата, кад је цело јавно мњење у Европи било против Енглеза и надала се, да ће наћи начина, да привуче Енглеску себи. То јој није испало за руком; напротив, умешност Делкасеова и очевидно франкофилство краља Едуарда учинили су, да се старе распре између Француске и Енглеске уклоне, а да Немачка остане још више усамљена.
Она је данас тако усамљена, да је због тога положај канцелара Билова озбиљно уздрман. Харден, један од најтрезвенијих људи у целој Немачкој, овако пише о томе: „Ми имамо савезнике, а немамо их. Тројни Савез је данас само добар за параде и за здравице. То је све“. И то је одиста тачно: Немачка данас у каквом озбиљном заплету не би могла да рачуна на Италију, а Аустрија је сувише слаба и војнички и иначе, за би јој могла бити од користи.
Зато и није никакво чудо, што се Немачка у последње доба свима силама труди, да се приближи Русији. Шпекулација је сасвим тачна: Русија је заплетена у један велики, тежак рат и има против себе не само Јапан, већ и Енглеску и Северо Америчке Државе. Француска је истина још увек верна и искрена савезница руска, али се, тим самим фактом што се приближила Енглеској, донекле ипак удаљила од Русије, то је неоспорно, и Немачка гледа да се тиме што више користи.
То се види из целог држања садашње немачке владе. И ако је јавно мњење међу свима Немцима за Јапанце, а против Руса, влада разним пријатељским услугама гледа да се удвори Русији. Енглески су листови пре недељу дана чак јавили, да је она направила тајан савез с Русијом, обавезујући се, да ће се с оружјем у руци успротивити сваком покушају Енглеске, да руско-јапански рат употреби у своју корист. Да ли је то тачно, тешко је рећи, али је у сваком случају истина, да се садашњи цар влада по савету, који му је на самрти дао његов дед, Виљем Први и који гласи: „Буди увек пријатељ Русији!“