Има један фактор економски и друштвени о коме нико не води рачуна.
Реч је о потрошачу, о ономе што купује и троши производе и земљорадника, и занатлије, и индустријалца, и свих других, који налазе погодбе за свој опстанак у задовољавању потреба других људи.
Може нам неко приметити што одвајамо потрошача, који се уистину никад не јавља — осим у ненормалним приликама — само као такав. Може нам се рећи да је потрошач и произвођач нераздвојан, да је то управо једно те исто лице. Може се, најзад, навести и то да нема човека који није једновремено и једно и друго. Ми ћемо све те примедбе примити, све ћемо усвојити, као да су од нас потекле, али ћемо ипак остати при свом гледишту да се може говорити особено о потрошачу, као што се особено говори о произвођачу, или као што се особено може говорити о рукама а особено о стомаку. Може потрошач бити једно лице, штавише не може се ни претпоставити да једни људи само производе а да не троше, нити пак да други само троше а да не производе, али се ипак не може одрећи да свака ова функција за себе игра особену улогу и да човек уноси у сваку ту улогу свој особени интерес, извесан особени начин и посматрања ствари и извесне принципе, који су различити у свакој улози и који би, ако би се посматрали с друге тачке; били увек међусобно супротни.
У економском погледу, потрошач је најважнија чињеница. Он је све и сва, ради њега постоји и производ и посредништво, и он би, према томе, требало да игра прву улогу у привредном животу.
Међутим од свега тога у ствари нема ништа. Данашњи привредни поредак такав је, да се о сваком другом води више рачун, заслуживао он то или не, неголи о потрошачу. Васколики привредни живот данашњи организован је тако, да чак и посредник — онај што посредује између произвођача и потрошача — ужива веће користи неголи потрошач. Потрошач, који би ваљало да буде главна и пресудна чињеница, да пресуђује у производњи, да влада прометом, у ствари се претворио у обичног служитеља производње и представља широко поље за експлоатисање, које црпе и обраћа на своју корист чак и само посредништво. Уместо да они служе потрошњи, као што то природа ствари одређује и упућује, и произвођач и посредник бацили су се на врат потрошачу, особито последњи, и потрошач обично храни, толике легије поменутих господара, који би у самој ствари требало да буду његови службеници.
Али потрошач ужива слабе користи и од свеколиких изналазака и усавршица, извршених на пољу технике и механике у производњи и саобраћају. Уместо да те усавршице служе првенствено њему, уместо да су намирнице боље и јефтиније, усавршице служе другоме — поглавито посредницима — а потрошач плаћа све скупље, него што је пре тога плаћао. Само један пример, па ће бити јасно да је стање ствари уистину тако.
За последњих тридесет година пале су знатно цене свим производима. Пшеница је јефтинија него што је била, произвођач добија мање за своју стоку, особито су пале цене фабричким производима, па ипак потрошач плаћа скупље и хлеб, и месо, и све индустријске продукте, него што је плаћао раније за те исте намирнице… Где је корен тој појави, ко је узрок том злу, како се оно лечи и отклања?!…
Али то није све. Потрошач је у равној мери пренебрегнут и у друштвеном погледу.
Нико још није ни покушао да узме за критеријум социјалнога интереса интерес потрошача. Мада ради потрошача постоји све остало, мада је он синоним самога друштва, то друштво ипак више води рачуна о сваком другом интересу, неголи о интересу потрошачевом. Узрока има, наравно, и до саме неувиђавности потрошачеве, али у једном правилно уређеном друштву производња мора вазда бити у служби потрошње, овако исто као што руке служе стомаку. Данашње друштво је, разуме се, сушта супротност таквом уређењу; у њему је много штошта поремећено, па је поремећена и ова битна основа и, да се послужимо формом која се толико пута већ употребљава, уместо да пирамида лежи на својој основи она је искренута и балансира на свом врху. Уместо да је основа и критеријум друштвенога интереса интерес потрошача, јер смо сви ми потрошачи, произвољно су узети за основу и критеријуми незнатни и споредни интереси, који изазивају само трвења и сукобе и који неће дати мира докле год се не поврати нормалан поредак ствари.
Погледајте законодавство које хоћете земље и свугде ћете наћи, да је потрошач задавао најмање бриге државницима и политичарима. Осим неколико прописа, којима се иде на то да спречи фалсификовање намирница и обмањивање потрошача, нећете наћи ништа више што би ишло, у корист овога најважнијега фактора друштвенога и економскога.
Завирите у политички живот које хоћете земље, ви ту нећете наћи до скоро никаква већа интересовања за ову најмоћнију чињеницу друштвену.
Па и сама књижевност, и сама наука у политичкој економији, поклањала је и поклања пречу пажњу сваком другом неголи потрошачу, неголи потрошњи, која је једина и крајња мета васколике економске делатности.
Потрошач је сила, али сила која још није свесна своје снаге, којом се служе други. Међутим, ситуација се из основе почела мењати. После успешнога покрета у Рочделу (у Енглеској), после успешне организације преко два милиона потрошача у Великој Британији, потрошач се на све стране света почиње будити и друштво данашње већ стоји пред једним великим проблемом, који обухвата сва социјална питања и садржи у себи решење њихово.
Потрошач, који је задуго био несвестан својих интереса, почиње да схвата и увиђа. Он, који је служио сваком другом само не себи, почиње јасно да увиђа своју снагу и да полаже право на улогу која му по природи припада у друштву. Задуго заборављени и пренебрегнути интерес почиње да се буди и да тражи праведније задовољење. И, једном кренут путем којим га сама природа ствари упућује, потрошач се неће више зауставити, ма какве му се сметње чиниле, нити ће пак економ, законодавац, политичар и државник смети још задуго да се оглушавају о захтеве и интересе потрошача, који су највиши општи интерес.