Блазнава, маја 1904.
Писмо 1
Ево ме са писмом из оног краја наше отаџбине где беху очуване понајбоље народне врлине, обичаји, ношња, језик, народне умотворине, народни понос. Ево ме из колевке српских витезова, који нам показаше како се свети Косово; ево ме из некад најбогатијег краја Србије — ево ме из Шумадије. Ево ме, да верно представим шта је сад Шумадија.
„Рад бих био, добре казат, гласе,
Ал‘ не могу друкче, већ ко што су!“
Прво да почнем о материјалном стању народа, јер је оно услов за све. Да не би ваздан одуговлачио, рећи ћу одмах, да је цео народ сразмерно дошао до просјачког штапа.
Народ вели, да се осиротело због тога, што су године једна за другом неродне а притом су дације велике. Народ је остао без стоке, те нема шта мусти ни чим орати а нема онда ни чим ђубрити њиве. Некад беше чудо, кад се види да је неко ухватио краве у плуг, да се оре. Сада је то обичај. Тугаљиво је видети краву са огуљеним вратом од јарма а стеону. Чак се дешава да се при орању у бразди отели. Једно теле а црни јој живот. Стока је већином сва у пролеће испуштена и мршава и то баш онда, кад наступа орање. Узрок томе је немање хране.
У селу тек свака трећа кућа да има што од рогате марве и оваца. Кад се нема оваца нема ни вуне. Најбогатији људи у селу имају 6—10—15 брава оваца, сиротиња их или нема или има по 2—4. Свиња нема тако исто. Има и таквих кућа, које ништа четвероножно у авлији немају. Ишао сам једној таквој кући. Беше вече. У кући имађаше 6—7 чељади. Свако чељаде беше нашло у потоку по пужа и живо припремаше за вечеру. Ови сиротани не могу се надати да једу млека, јер стоке немају. Народ вели, да би се имало стоке, да држава није одузела шуму. Имања што су у пољу зиратна су. Она су тако мала, да народу не достиже хлеба. Многе куће почињу куповати кукуруз о Митрову дне. Да би се хлеб набавио, продаје се у бесцење стока. Хране у општинским кошевима нема прикупљене, да би се у пролеће раздавала. Који нема зашта да купи жита а има пуну кућу гладне чељади, лаћа се крађе. Иде у туђ кош, ризикује част и живот да би децу нахранио.
У јесен у селу свака десета кућа […]. Некад је имала свака кућа масти. Сада народ уз месојеђе једе сув комад хлеба. Има много кућа које о Божићу немају печеницу. У другом писму описаћу само шта је српска слава изгубила услед неимаштине. Па не само слава него опаде и вера и морал и обичаји. Губитак се не да оценити колики је. Он је такав, да изгледа, да се никад не може поправити ни надокнадити.
Народ сам увиђа да је пропао. Али ипак живи се у нади да ће године прихватити да се се поправи. Овог су пролећа сви сељаци живо нестали око тога да воћњаке отребе од гусеница. Сваки са својом породицом тамани те опаке непријатеље. Ако му роди воћњак, шта ће сељак пре од продатих шљива, да се искористи? — Или ће да набави стоке, или ће да плати држави, нову и дуговану порезу, или ће да се одене (писаћу већ како је народ оголио и обосио) — једном речи, не зна се шта ће пре. Још ако ова година буде гладна — неродна — наш сељак Шумадинац је сасвим пропао и онда „Мртву главу не диже из гроба“.
Друго писмо биће о томе: шта су изгубили српска слава, литије и заветине од немаштине у народу.
Писмо 2
Пре неколико деценија кмет (председник) на селу много се поштовао од стране сељана. Сваки сељанин пролазећи поред кмета одавао му је почаст — та почаст не беше из морања, већ из љубави и поштовања према првом човеку у селу, коме је цело село дало поверење. Кад би кмет дошао на скуп, они би устали и многи би му прилазили руци. Ако би дошао у кафану, они би устали на ноге и дочекали га. Кметове све су се наредбе поштовале и извршавале а позиви су се ценили и ниједан сељанин не би смео обманути власт — да не дође на позив. Па не само што је народ уважавао кмета, већ и његов штап су сматрали да је свето дрво. Тако исто цењен је и пандур, као слуга кметски и општински. Онда се све то обрнуло наопако! Свему су томе криви рђави кметови, који злоупотребише ону народну љубав и поштовање. И заиста, кога осуди маса народа, тај је баш осуђен право. — Сад сви пролазе поред кмета, као да је он дете. Његове се наредбе не извршавају а позиви цепају. Па чак штавише, ушли су и у народне пословице због својих рђавих радњи и злоупотреба. Вели се: у кмета црни језик к’о у гаљка. То је од многих кафа, које кмет тражи да попије од народа или да просто отме. Кад ко добије за кмета, народ може одмах да оцени његов карактер. Зато се вели: „Нико себе не може да […] док не постане кметом.“
Поред све кметовске грабљивости и халапљивости народ вели: „да у кметству још нико није зарадио.“ — „Ако газда дође за кмета, тешко њему; а ако сиромах дође, тешко селу.“
Кад се ко граби за кметство да дође, паметни му веле: „Хоћеш у кметство — бог те убио а у кући немаш соли!“
Који кмет радо продаје народу ствари за порез вели се за њега: „Тај кад ти дође за кмета, звече бакрачи као на Св. Јеремију (продају се)1.“
Народ уопште вели: Сваки кмет има ту рђаву страну, што уобрази да је оно на земљи што је св. Илија на небу. Силом се не иде у свеце.
Сваки треба да заслужи поштовање а не да га силом изискује. У старо доба кметови беху прости људи, али умедоше заслужити поштовање а сада су образовани али која вајда?
- На св. Јеремију постоји обичај да деца лупају у бакрач или тепсију, обилазе око куће и вичу: Јеремија у поље, беште змије у море! ↩︎