Одлука београдског општинског одбора, да о своме трошку подигне на Калемегдану споменик Карађорђу, дошла је врло неочекивано и због тога изненадила цео свет. Не због тога, што би неко налазио да Карађорђу не треба подизати споменик, већ баш напротив. Кредит од 25.000 динара, који је општина београдска за тај циљ вотирала, и сувише је мали за постављени задатак. Ко зна шта споменици стају, видеће то одмах на први поглед: неколико хиљада динара треба дати на претходне радове, расписивање конкурса и награђивање најбољих модела; треба дати исто тако неколико хиљада и за иоле пристојан постаменат — шта ће онда остати за сам споменик у ужем смислу? У најбољем случају то би онда могла бити каква биста од бронзе, налик на оне, које се налазе на Калемегдану, онаква, као што је Војислављева, Даничићева или која друга.
А то није довољно за Карађорђа. То није довољно за тог човека бескрајне енергије, који је у оно тешко доба, кад су сви остали били погнули главу, први устао да се бори за слободу, који је веровао у будућност српског народа и својим јунаштвом и својим примером распалио срца својих савременика, бацио огањ у турску кућу и почео да зида нашу кућу, данашњу Србију.
Изједначити на тај начин њега, Карађорђа, са Даничићем на пример, била би неправда, против које би се бунио и тај скромни човек и добри научник, да је још жив. Споменици истина нису никад право мерило за релативну вредност великих људи, нити то могу да буду. Највећи и најзаслужнији људи, и то не само код нас, често остају без икаквог видног споменика, а други, много мање важни, имају их и по два и по три. Све то зависи од прилика и од времена, од тренутног расположења народног.
Зато неће бити срамота по нас, нити ће то бити смањивање Карађорђевих заслуга, ако се с тим спомеником мало причека. Толике дуге године није се његово име смело да спомене, ни у животу ни у школи, онде где историја треба правду да дели, а сада за ову једну годину дана, откако је настало слободно доба навалили смо сви, и до већим и по мањим варошима, па се утркујемо ко ће пре да му дигне споменик, њему или онима, који су радили заједно с њим.
Ми смо одсудно противни том ситничарском послу. Кад смо ћутали тако дуго време, зато што смо морали да ћутимо, причекајмо сада неко време с подизањем тих на дохват рађених споменика, који ће, сви укупно, стати великих сума, а ипак неће бити оно, што би требало да буде.
Има времена. Место што дижемо те сићушне споменике, недостојне оних великих људи, који створише Србију, гледајмо свима својим силама, да продужимо оно што су они радили. За тај велики циљ ниједна аспра није на одмет, нека се дакле што више штеди. А доцније, кад се у слободном развићу Србије навикнемо, да гледамо без срџбе и без пристрасности цео ток прве српске револуције, наћи ћемо и довољно средстава да дигнемо достојне споменике свима онима, који својим пожртвовањем створише ову државу. Наћи ћемо начина да и најзаслужнијем међу свима њима, Карађорђу, направимо споменик не за 25.000 динара, као што то београдска општина намерава, већ онакав, какав благодарно потомство треба да дигне томе човеку.
Зато би одбор општине града Београда требао да одложи дизање намераваног споменика. Нека се та вотирана сума чува као језгро оне суме, за коју ће се доцније моћи дићи прави споменик Карађорђу. Не само српска престоница, већ цео српски народ треба да дигне тај споменик који ће онда имати многу већу вредност, и унутрашњу и спољну.