Пре неколико дана говорено је на овом месту о једном важном привредном и друштвеном фактору (о потрошачу) кога су заборавили и социолог, и законодавац, и економ, па и сама јавност у нашој земљи.
И, ко год је прочитао тај чланак, а по ономе што смо од самих читалаца чули, прочитали су га многи, тај све морао упитати: како то да се о једној тако важној привредној чињеници тако мало води рачун и да људи, који су пре свега другога потрошачи, сами тако мало воде рачун о свом првом и најглавнијем интересу!
И тако ће се у чуду питати још многи и многи, питаће се свак који уме да мисли, јер је заиста ствар у многоме необјашњива: од куда то да се и произвођач и посредник, функционари друго и треће степени, пре сете својих интереса и пре успеју да се организују, а само потрошач, коме ваља да служе и произвођач и посредник, није водио и мало води рачун о свом интересу?!…
Да, потрошач је у истини заборављен. О њему нико не води бриге, па је не води ни он сам, ма да би, по важности саме ствари, требало да буде обрнуто.
Међутим, интереси потрошача и важни су и велики су.
На првом месту, потрошач има интереса, да не оскудева у животним намирницама.
На другом месту, а у вези с овим, потрошачев је интерес, да су намирнице здраве и добре.
На трећем, и најважнијем месту, интерес је потрошача, да намирнице, које морају бити здраве и добре, нису одвећ скупе, или другим речима, његов је животни интерес, де повећа куповну снагу свога новца, те да и с мањим приходом ипак буде кадар подмиривати своје потребе.
Али, осим ових интереса поглавито материјалне природе, потрошач има интереса социјалнога, па и моралнога карактера, која се битно разликују од интереса других редова — произвођачкога или посредничкога реда.
И произвођач и посредник немају у виду благостање масе, када размишљају о свом бољитку. Њихов је интерес ограничен — произвођачев да произведе што јевтиније без обзира на сараднике своје и потрошаче, посредников да купи што јевтиније и да прода што скупље без обзира и на произвођача и на потрошача. Само потрошач има у виду благостање масе, само се његов интерес подудара, с интересом масе, те по томе интерес потрошача је у ствари интерес општи, интерес целога народа.
Потрошач не пљачка никога, јер нема разлога ни побуде за такве саможиве прохтеве; његова је тежња општа и узвишена, а његове аспирације су целога народа.
Грдно су грешили сви они друштвени реформатори, који су трагали за бољитком и тражили излаза из сувремених тешкоћа, оснивајући своја очекивања на организовању произвођача. Произвођач никад није представљао општи интерес, његов је интерес вазда био интерес једнога реда, те по томе није се ни чудити што су сви покушаји, да се произвођач организује, остали безуспешни. Једино је потрошач тај, који је кадар да изврши друштвени преображај, јер је једини он тај, чији је интерес неподељен, општи.
Међутим, као што рекосмо, тај тако широки и тако велики интерес мало њих још увиђају. Потрошач је, истина, прва сила у друштву, али која вајда кад је та сила још трома, неувиђавна, неуређена. Који успе да ту силу оживи и крене, учиниће највеће добро, које човек уопште може учинити, овом народу. Ту лежи решење социјалних питања, ту је извор сваком добру и миру за цео народ.
Чиновник, који својом платом не може да изиђе на крај, него већ првога дана од месеца мора да са задужује и хлебару, и месару, и млекару, и бакалину, и не помишља да би једном смишљеном организацијом могао у тој мери увећати куповну моћ свога новца да би и платом коју има лепо могао излазити на крај.
Занатлија, чији је рад посрнуо са прекомернога увоза готове, фабричке робе, који има сада мање поруџбина у земљи, па следствено и мање зараде, такође се задужује и пада све ниже и ниже, а не помишља да би комбиновањем много појединачних снага могао лако да се створи такав друштвени и привредни режим:
- да као привредник, и оноликом зарадом колико сада има, лепо живи, па чак и да приштеђује за старе дане;
- да као произвођач добије више рада, па следствено и више зараде.
Радници, који се такође не могу похвалити великом зарадом, трпе највећу оскудицу у животу, задужују се у току недеље на све стране, а кад у суботу приме зараду њима ништа не остаје за другу недељу, него морају опет у нове дугове до нове суботе, и тако непрестано и безизлазно, а и не помишљају да би све то било друкчије и боље кад би се удружили и, кад већ не могу сами повећати своје наднице, а оно бар да умање своје издатке, купујући своје намирнице удружено, дакле јевтиније и боље.
Земљорадника свак вара: и зеленаш, и интережџија, и прекупац, и дућанџија; сељак продаје на зелен и у бесцење своје производе, а плаћа одвећ скупо за своје намирнице; и он то стање подноси трпељиво, овде-овде оснива Земљорадничке Задруге да се спасе зеленаша и интережџија, а мало мисли о томе да се тако исто удружењем може спасти и прекупца, који му узима производе у бесцење, и дућанџије, који му продаје скупо со, гас, зејтин, пиринач, шећер, који га вара на мери и упућује на непоштење, неморал и неваљалства свих врста.
Ни један од ових редова не воде бриге о свом интересу као потрошачи, ни један не размишља какав би се споразум на том земљишту морао постићи, мада је тај споразум врло лак и ма да тек на томе терену може уопште бити споразума између свих речених редова и трајна бољитка за све и свакога.
У прошлом чланку изнесено је шта је то потрошач, т. ј. шта треба потрошач да буде, а шта је он у ствари данас.
Да стање које је данас, неће дуго трајати најбољи су доказ силни покрети и организовање потрошача у напреднијим земљама у даљем и ближем суседству. Та се струја страховитом брзином шири и није далеко време када ће на целој земној кугли један узвик кретати и одушевљавати народе, узвик за организовање најмоћније привредне и друштвене чињенице, узвик који ће постицати од свих људи у име јединога истинског општег интереса.
Потрошач, који је једини истински представник општега интереса, једини је кадар да реши како ваља данашње тешкоће у друштву. Стога је желети да тај фактор, у име највишега општега добра, што пре дигне главу и сазна своју моћ и, ма да струја која се већ осећа и сама иде томе на руку, људи увиђавни и којима лежи на срцу опште добро треба и од своје стране да припомогну, те да се свест потрошача што пре пробуди и у најсиромашнијим као и у најбогатијим редовима. Стање, биће несумњиво боље од садашњега, управ то ће тек бити оно срећно доба, које се толико жели, доба у коме неће бити експлоататора и експлоатисаних, нити криза са сувишне производње, јер ће се производња кретати према потребама удружених потрошача и, што је такође важно, тек тада ће се остварити права солидарност у друштву, јер ње сада нема нити она може постојати у приликама у каквим се данас људи находе.
Али, ваља загледати и у практичну страну ствари. Како се организују потрошачи и шта већ чине њихове организације данас?
Одговор на то питање биће предмет новога чланка, који ће изићи под именом: „Организовани потрошач.“