Не погреб, већ апотеоза
Погреб Змаја Јована Јовановића у маленој српској Каменици био је тако велики и величанствен, да је са свим изгубио изглед једне породичне жалости, него се преобратио у апотеозу, коју један народ чини своме заслужноме великану. Народ српски одао је последњу пошту своме првоме песнику. Змај је то заслужио. Јер, колико је милиона Срба и српске дечице, ма на којој страни света били, носе у души или сећању своме бар коју Змајеву песму. Онај силни народ, који се искупио око мртвачкога одра Змајјовина био је изасланство васколикога Српства, био је заступник српскога племена на гробу великога песника његовог. Око Змајовине скриње сјединили су се Срби „сви и свуда“ и у духу спојили оно, што време и прилике чине раздвојеним, а што је и по духу и по срцу и по страдањима и по традицијама и по надањима једно исто. Само ношња и нешто дијалекат могли су донекле да разликују Босанца од Војвођанина, Личанина од Сремца, Далматинца од Старосрбијанца и Маћедонца, Херцеговца од Словенца. Једно осећање, једна љубав, једва мисао, један израз признања и поштовања спајао је све Србе, а помоћу њих све и најудаљеније српске стране и крајине. Према томе Змајев погреб добио је вид огромне, значајне народне манифестације, у којој живо учествују сви Срби, од мора до мора, „од Балкана до Адрије“. Цело је Српство присуствовало погребу и искрено је ожалило губитак свога песника и васпитача омладине и дечице српске.
Каменица
Малено село Каменица, на домаку Фрушке Горе, коју је Змај, као и Бранко опевао, достало се те части да у својој груди земље српске чува остатке телесне српскога великана. Ово место никада до сада није видело толико окупљена народа. Није било места на улицама, које није било поседнуто — народ се груписао и очекивао да отпочне спровод. Изгледало је као да почиње сеоба народа. Слика је била веома лепа. Каменица је очас постала као један огроман логор. Највише што је падало у очи што је правило пријатан упечатак, то је била ношња по њој се могло видети и познати да је на погребу било Срба и из најудаљенијих крајева и да су заступљени били сви предели српских земаља.
Изглед Новог Сада
На дан самога погреба, јуче, Нови Сад је изгледао необично, као да какву свечаност прославља. Улицама је врио свет у свечаном руву и хитао према Каменици, да на време стигне на погреб. Кола, фијакери, све је било пуно и заузето. По улицама се сусрећу познаници и пријатељи из Београда и поздрављају се. Овај Нови Сад, који је некада представљао српску Атину, изгледао је потпуно, чисто српска варош.
На обали
На новосадској обали, одакле иде локална лађа за Каменицу сабран је силан свет. Ту је гушење и отимање да се доспе до лађе, која је препуна светом и ако сваки по сата преноси путнике у Каменицу. На обали, која је иначе вазда мртва, живот је као на каком већем пристаништу: виче се, галами, јури. Поред обале и по лађи јуре продавци „Заставе“, коју свет купује и чита. У данашњем броју говори највише о Змају. Свет се тиме интересује. У броју је слика Змајовина а у чланку „У очи погреба“, као и Врачевој песми и нарочитом фељтону Јаше Томића говори се колико величине има у Змају и шта је Српство изгубило у њему.
Према Каменици
С пароброда који нас носи у Каменицу отимље се поглед на ошумљену десну страну Дунава, где лежи Фрушка Гора и под њом се беласају села и манастири. Преко дрвенога понтонског моста, који се подиже, јуре редови фијакера и хитају пролазници, а дуж гвозденога железничког моста испод кога лађа пролази отегао се дуг ред: то ученици основних школа са својим наставницима и заставом на челу иду пешице из Н. Сада у Каменицу на погреб своме Чика Јови.
Приче
На улици, у кући, на пароброду или у парку, на путу или где било свет се разговара о Змају, а деца о Чика Јови. Сваки зна по нешто да каже о њему; сваки има какву, ма и посредну успомену на песника. Он је се својим песмама унедрио у свачију душу — људи помињу поједине песме и говоре разне доживљаје из младости, што су у вези са Змајевом поезијом, а деца или певуше или декламују Чика Јовине речи. И ако је сав тај свет ишао на погреб Змају нико није осећао да је Змај умро, да је покојник.
Очекивање Београђана
На каменичком пристаништу искупио се силан свет и радознало погледа низ воду и на другу страну.
Чује се разговор.
— А хоће ли доћи?
— Та сигурно, кад ти кажем. Казао ми је један Београђанин, који их је испратио.
— Е, онда да чекам. Морам их видети.
Ту је испред свију одбор за сарану Змајеву и сељани из околних места Војводине. Сви су се они ту нарочито искупили, јер су сазнали да долази /српска лађа из Београда/, и сви нарочито чекају да поздраве госте из Србије, које су сви радосно и са нестрпљењем ишчекивали.
Пред Змајевим домом
Од каменичког пристаништа путем према кући Змајевој живо кретање народа — свет непрестано промиче и навире. А с других страна, новосадским и иришким друмом низ кола и пешаци. Све то жури Змајевој кући. Дом Змајев формално опседнут народом. Једва може да се уђе у кућу. Двориште просто загушено. Свакога часа долазе депутације и изасланства изјављују саучешће, предају писмене изјаве и улазе у одају, где се налази ковчег, да се поклоне великом покојнику.
У дворишту
Свет непрестано долази да се поклони ковчегу покојникову. У дворишту и ходнику Змајовине куће нема више празна места. Ту су разни виђени људи, лични пријатељи покојникови, поштоваоци Змајеви и његове поезије. међу њима видите крупну фигуру Лазе Дунђерског, председника „Кишфалудијевог“ друштва Бетија, изасланика српске краљ. владе, Љубу Стојановића, Јашу Томића, г-ђу Миладиновићку, Славка Милетића, Ђуру Красојевића, Матавуља, Лазу Костића, Полита, неколико виших официра и доста друга света.
Бранко Секулић — Лептир.
Кроз густу гомилу света прошива се познати папуџија и „појета“ из В. Бечкерека, Бран. Секулић „Лептир“, Тако се он сам у „литератури“ а и иначе назива. Смрт Змајева дала му је прилике да опет запева и да коју пару заради; јер изгледа да за свој папуџиски занат баш толико не мари. „Лептир“ је саставио и труковао неку песму за прилику Змајева погреба, и да би уштедио рабат, који се продавцима даје, он публици сам продаје управо утрапљује у шаке своје сочањење. Лице му је тако и понашање да изазива непријатно осећање. На кравати му три игле: један велики лептир, што извесно служи као његов симбол а испод лептира упоредо Краљ Петар и Змај Јова. Бранко се прошива и гура кроз свет у дворишту Змајева дома и нуди свој еспап.
— Молим изволте… ја сам Бранко Секулић Лептир… изволте мој спев што сам га сам саставио…
Наилази на Дунђерског, Лазу Костића и Матавуља, којима утрапи у шаке по један листић и сматрајући двојицу последњих, а нарочито Костића за колегу, отпочиње разговор. Дунђерски му даје форинту. То исто чини и Костић, да би га се што пре отресао, али Лептир развезао да прича кад је отпочео певати и не заборавља да прискочи и прими четрдесет крајцара од Матавуља, чим му овај понуди.
Л. Костић
Лаза Костић није известио ни Матицу ни одбор за сахрану Змајеву о своме доласку. Нису му се надали. Неки су му замерили што није известио кога од одбора о свом доласку, или Матицу. Лаза је рекао:
— Ја нисам овде дошао као ја, већ као члан сомборске читаонице, за то нисам ни јављао свој долазак.
„Браћа из Србије“
Српска лађа је требала доћи око десет, пола једанаест сати пре подне али је стигла у подне. Ипак није одоцнила. Да су закупили каку аустриску ил мађарску лађу, можда би се и то догодило.
Чим је пароброд стао уз обалу, силан свет, који је Београђане нарочито очекивао да их види, потрчао је обали да их поздрави. Београдска лађа дочекана је гласним клицањем. На лицу свакога Војвођанина огледала се радост што виде браћу своју из слободне краљевине.
Чуо сам успут да сељаци говоре један другоме.
— Види, то су наши оданде…
— То су браћа из Србије…
Успут су идући кући Змајевој од многих били поздрављани.
Изасланство Академије
Змај је умро првога јуна у зору, погреб био четвртога у подне, а краљевско српска Академија сетила се да извести одбор за Змајеву сарану тек на два сахата пред погреб да је и она најзад послала свога изасланика… Дошла изасланства чак из Далмације, из Беча, Пеште, Херцеговине, али од Академије, који је водом пошао, као да је у воду пропао. У програм спровода је стављено, пошто се на то са извесношћу рачунало, што је са свим и природно, да ће се и Академија одужити покојнику једним говором. Наваљивало се на Симу Матавуља, да он од своје стране као редован члан Академије, без њене нарочите поруке а у име Академије опрости се са покојником и он је вољан био то учинити, али није могао да се не би замерио изасланику Академије за кога је рачунао да ће говорити. Ту су се на рачун уважених академика чуле различите примедбе.
— Има их више, него што их је писмених… ни један да бар зуцне коју о Змају.
Други је наставио разговор.
— Кака Академија! То су комичне персоне које изигравају Академију. Могло би се рећи друштво инвалида. Има их међу њима, који су тако давно престали писати, да изгледа да су већ и заборавили азбуку…
Наравно, изасланик је дошао, али није говорио. И ако није велика штета, тек прави на онај свет веома непријатну импресију. У осталом од наше Академије није могућно друго шта ни очекивати.
Изјаве
У подне, кад су се сви доста начекали, кад је и спровод већ требао да се крене од куће у цркву, стигли су гости и изасланства из Београда. Било их је доста. Лађа је пошла у пет ујутру из Београда и стигла је у подне у Каменицу. Путници, Срби из Вршца, коју су ишли Змају на погреб, примљени су у српску лађу.
Изасланства из Београда дошла су одмах иза дванаест сати у кућу где је лежао покојник. Пев. друштво „Јакшић“ је изаслало неколико својих чланова, и они су први били који су од Београђана корпоративно изјавили своје саучешће породици покојниковој. Одмах за овима стигао је председник општине Главинић, и поп Марко Петровић, учитељи београдски, омладина, Љубо Јоксимовић књижар, изасланство лекара, пев. друштава и других. Призор је био врло дирљив када су изасланства из Краљевине улазила да се поклоне ковчегу у коме је почивао покојник. Многима су сузе капале из очију. Осећај саучешћа искренога испунио је све присутне доласком Београђана.
Сељаци и Змај
Још неколико тренутака док се сва београдска изасланства представе и поклоне ковчегу покојникову, ковчег треба износити; — треба да отпочне спровод, јер је већ прошло неколико минута преко подне. Али је са улице нагрнуо силан свет из околних села, с близа и далека у кућу — хоће пошто пото да целива ковчег чика Јовин.
Чувари из друштва Conkordia у погребном оделу са лентом, одвраћају свет што хита у дом покојников. Пред вратима одаје, као и пред вратима куће у којој је покојник право је гурање. Чувар тера људе у страну, а многе враћа.
— Не можете унутра, нема места!
Сељак се један опире.
— Та шта не може! Та ја морам његов ковчег пољубити, макар шта било. Зар ја чика Јову да не пољубим? Не можете ви мене у тим спречити. Та морам ући, макар ме угушили.
Другога такође одвраћа чувар.
— Ама препуно је, не можете ући!
— Али, молим вас, ја морам унићи.
— Не можете.
— Лепо вас молим, морам унићи. Знате, ја имам децу па су ме моја дечица лепо молила да поздравим чика Јову и његов сандук и да га целивам… Морам…
Сељаку се расплинуле сузе на трепавицама.
Чувар га пушта. Он се гура кроз густу гомилу и најпосле испуњује молбу своје дечице која поздрављају и мртвог чика Јову…
Пред погреб
Спровод се од куће кренуо у дванаест часова и десет минути. То је била једна врло дугачка процесија силног народа. Напред су ишли заставници, који су носили седам црквених, народних и две велике црне заставе.
Деца се гурају кроз гомилу да виде сандук.
Један Бачванин говори сам за себе.
— Е, видио сам сандук са чика Јовом… сад ћу причати својој деци, па да памтиду о тим што ћу им причати. Да знају тата је био на чика Јовиној пратњи.
У пола један спровод је ушао у црквену порту, која се налази у дну Каменице.