Почетак погреба
Дан ведар, топао, леп, као што је била душа песникова. Подневска тишина.
Пријатељи и поштоваоци Змајеви изнесоше ковчег са посмртним остацима. Сви поскидаше капе. Спровод се крете цркви лагано. У том тренутку забрујаше звона са цркава, и католичких и православних. Док се спровод кретао готово у свима црквама у Војводини ударала су звона на православним црквама, оглашавајући селу и граду: да у овај час дана одводе пријатељи великога покојника његовом вечитом боравишту.
У почетку спровод се кретао у реду, групе и изасланици ишли су према раније утврђеном програму. Али услед навале света ред се ускоро пореметио и сваки је хватао место где је ко могао. Сандук са покојниковим телом носило је шест људи на носилима. На ковчегу је био један једини венац са натписом „Даничић“ — Змају. Деца су се успут гурала и грабила да виде гроб и крстачу. У порти је била така навала да се једва могло издржати. Сваки је хтео да присуствује опелу. Са покојником се први опростио поп Божа Поповић, лепим и складним говором (чију смо садржину у главном прекјуче телеграфски саопштила читаоцима). Свештеник Божа опростио се за Змајом, као са хришћанином.
Беседе у порти
У порти су, у којој је и опело свршено, са покојником опростила се још три говорника. Од стране Српске Матице говорио је Антоније Хаџић. „Да је перо јела, да је лист овај свет а мастило море, не би — тако отпочиње Хаџић свој говор — не би могли опасати тугу и жалост, која задеси Матицу и вӓс народ овим губитком.“ А завршио је песниковим речима:
Ал шта сјало, па не малаксало,
Каж’ јунака, ког не чека рака,
Зора ј' лепа, ал презорит, мора…
„Име ће песниково живети док траје српског света и века. Оно ће нам бити звезда водиља на путу општој народној срећи и напретку“…
Народ је трократно одговорио: Слава му!
Од стране омладине зборио је М. Вилић. „Опрости, што те буним у блаженом вечном сну. Но хоћу да ти кажем хвала за све што си као отац учинио за омладину. Пригрлио си Сирочад, био им отац и мајка и напајао их извором идеала. Радио си да од малих Српчића створиш карактере… Ово није укоп. Ми тебе не губимо. Ми се причешћујемо заклињући се да ћемо се за идеале борити. Твој дух биће с Милетићевим зрака, која ће нам вечно сјати и упућивати нас. Пепео твој је у раци, ал дух је твој у сваком српском дому. После прве речи „мати“ чедо ће рећи прво „чика Јова.“ Ти ћеш бити водиља и дух ће твој лебдети над материним чедом. Збогом, чика Јово!“
У име Српчића говорио је Ђ. Михаиловић.
„Српчићи се питају: Зар нам нећеш више певати? О, чика Јово, узе нам те Бог. Ваљда је и њему мило твоје певање, па те позвао себи: Кад је то његова воља — шаљемо та збогом. Деца те испраћају, а речи а мисли твоје преносиће се, с колена на колено, и неколико твојих пламених речи биће довољне да оснаже дух, да даду крила… Деца лију сузе и твој спомен живиће у њиховим срцима. А школа? Немамо толико суза да те оплачемо. У данима борбе и немара ти си клицао „Дижите школе — деца вас моле.“ И то је откравило срца и отвараху се двери школине будућности. И сад, кад је опет наступила опасност, кад треба да заталасаш српски свет — тебе нестаје. Ал мисао твоја погинути неће. Речи твојој смрти нема. На измаку Маја певао си „Нестаје Маја, нестаје и Змаја.“ С пролећем си почео и свршио. Свеж си био и остао ко пролеће. Просто да си!“
Од стране Српчића прочитала се дивна „Врачева“ песма, коју ћемо доцније донети.
Око пола два спровод се кренуо на гробље.
Лист с венца
За време док су говорници у својим беседама опраштали се са чика Јовом, многи, који су били у непосредној близини мртвачког сандука и крстаче тискали су се да дохвате руком до крста. И ко је дохватио кидао је из венца по један лаворов ил зимзеленов лист за успомену.
Један је готово гласно молио једну госпођу:
— Најлепше вас молим, откините ми један лист.
— Што ће вам?
— То ће ми бити светиња и успомена са гроба Чика Јовиног.
Госпођа му пружи један лист.
Горња страна венца била је сва опипана. Сваки је хтео са собом да понесе спомен на овај тужни дан.
Носиоци
Спровод се кренуо у пола два по подне из порте црквене. Покојника су носили опет по шест носилаца на носилима. Дан је био врео, носити је било тешко и заморно; али се многи од њих нису хтели мењати, кад је требало да се замени другим.
Зној је киптио са његова чела, ал он није хтео замене. Годило му је што има ту част, да може на својим раменима носити ковчег у коме почива чика Јова.
— Нека, нисам уморан.
А како један, тако и остали.
— Могу још истрајати, нећу, не требам ја замене.
Фотографисање
Спровод се лагано кретао и успут је на неколико места застајкивао.
Те је моменте уграбио новосадски фотограф Сингер, и у неколико махова снимио је целу пратњу.
Но осим њега било је врло много приватних лица и аматера, који су имали своје фотографске апарате и чинили снимања појединих сцена и момената погребног спровода. Неколико београдских ђака, који су фотографишући утрошили своје платне, враћали су се чак у Нови Сад да набаве филму за снимање, како би само могли имати што више снимака ради сећања на овај тужни народни дан.
Цео је погреб са неколико страна и места фотографисан.
Свештенство
И ако је жега била врло јака, врло велики део света за покојниковим сандуком ишао је непокривене главе. Нарочито сељани били су гологлави.
Спроводу је присуствовало тридесет и четири свештеника, од којих је било осам католичких свештеника, не рачунајући ту и Јована Храниловића, унијатског попу. Владика Штросмајер је наредио те је погребу присуствовало и изасланство католичке цркве. Тај знак велике пажње и поштовања према великоме покојнику свакоме се допао. У толико је постидније било за патријарха карловачког, који је забранио да ученици гимназије и богословије могу погребу присуствовати. То нехришћанско варварство православног црквеног поглавице у Карловцима је веома сурово и ко је знао и чуо за ово гадио се том православном првосвештеном цинизму. Но узалуд је била патријаршиска забрана: многи ђаци из гимназије и богословије ризиковали су, те су ипак дошли из Карловаца и испратили до вечне раке свога чика Јову.
На платоу
Плато је једно доста пространо место између католичке цркве и гостионица и дућана каменичких. У близини је и кућа Змајовина.
Ту су се са покојником опростила четири говорника: председник „Кишфалудијева“ друштва Беди, заступник хрватске Матице, Академије, друштва хрватских књижевника, Јован Храниловић, председник „Рада“ др. Жарко Миладиновић и др. Славко Милетић. Бети је говорио мађарски; његов је говор био кратак али искрен. Врло се лепо опростио са покојником Храниловић. Он је истакао губитак Змаја јесте губитак и Срба и Хрвата и свега Славенства (његов ћемо говор у целини донети). Доктор Жарко је захватио неколике стране покојникова живота и рада. Завршетак његовог дужега говора особито је био дирљив. „Пођи на починак на домаку Фрушке, коју си волео и чији си венац опевао. Твом гробу доносиће ветар поздраве са Авале и Ловћена, Велебита и Вршачке Куле и са свију страна, где Србин живи и дише. Гора ће те хладом хладити, а на гробу ће ти мирисати горско цвеће. Одмори се неуморни и неумрли песниче. Твоје име неће погинути!“… И беседа др. Славка, сина Милетићева, који је у име Вршца говорио, била је врло лепа, духовита и дирљива.
Мали чика Јову
Од цркве до платоа, где су имали други говорити, спровод се лагано кретао, јер је пут од цркве био узан и водио узбрдо. Звона су са свију цркава. брујала а пред сандуком је ишао један малишан, носећи крстачу. Њему су остала деца и другови завидели што се достао те части. То је био ученик првог разреда гимназије Миливоје Радовић, из Кикинде.
Приметио сам већ по други пут да је дечко код цркве и на путу плакао. Мислећи да му је што тешко или не може да подноси носити крстачу, запитао сам га:
— Да ти није тешко носити крст?
— Није.
— Па што плачеш?
— Тако… умро је чика Јова… а он је све нас тако много волео.
— А познајеш ли ти њега?
— Па њега сва деца знају.
Овај ми се одговор јако допао.
Разговор код раке
На гробу је, као и у порти, било гурања и тискања око раке и покојникова сандука. Сваки је хтео да је што ближе раци и да може да чује последње говорнике, који се са покојником праштају.
Са страна се гласно чуле речи:
— Говориће наш Јаша и њихов Јанко.
Јанко је са својих прича исто тако врло добро познат Србима с оне стране Саве и Дунава, као и код нас. Још тамо имају за њ и његове списе још више љубави од нас.
Они, који су били близу раке разговарали су о последњој вољи чика Јовиној.
— Видиш, није зидана гробница, него проста рака.
Други је одговорио:
— Па то је најпаметније. Иде одма у земљу и земља све извуче. А тако се и цео народ сарањује, а Змајова је био народни човек.
Један учитељ је овога допунио:
— Највећи људи и песници, тако се сарањују, просто и у мајку земљу иду, одакле су и постали.
Свет се тискао да погледа раку, у којој ће почивати Змајев пепео и захватали су многи по прегршт и бусен земље да доцније, кад спусте сандук у раку, могу бацити…
Јаша и Јанко
Познаници су међу собом разговарали о Јаши и Јанку, који су напоредо поред гроба стајали.
Јаша је дан пре тога и уочи погреба целе ноћи био болестан, те није ни спремао никакав говор.
— А и нашто спремати, — рекао је он. — Десеторица су говорила све лепше од лепшега, све боље од бољега. Све је то слава Змајовина. Сакупићу ту славу, те невенвенце и ето ти говора…
А о Јанку се нагађало и на свој начин тумачило што последњи он говори.
— Србија треба да заврши, њена је овде последња реч. Те сам речи чуо иза себе.
Неко је наставио:
— Она треба и да све говоре и све вас у осећајима да сједини. Она је прва, она и последња треба да буде за све нас…
Јаша
Говор Јаше Томића био је импровизован. Приметило се јасно, да је Томић био заиста дубоко потресен. Његов је говор имао политичка значаја и истакао је у главноме политичке заслуге покојникове. Томић је изнео у кратко политичку борбу и рад Змајев на политичкој књижевности; како је Змај и своју поезију употребљавао ради великих политичких и српских народних идеала, циљева и задатака. (Томићев говор донећемо у целини). Многи су плакали.
Неко је замерио што је Томић толико истакао Змаја као политичара и радикала, кад је он целог народа песник, а не само радикални.
— Али је тек био радикал.
А други је прискочио:
— Само се ономе не може допасти Јашин говор, коме се Змај није допадао…
Спуштање у гроб
Наступио је тренутак да се ковчег спусти у раку. Отимаху се ко ће да скочи у гробницу да прихвати покојника.
— Ми хоћемо да га закопамо, јербо је он наш и наш комшија био.
И четворица скочише у раку. То су били сељани и суседи чика Јовини Ђ. Љубинковић, Петар Гајдашевић, Ика Добричић и Аврам Нинковић.
Затутњи земља и ковчег чика Јовин спустише у раку. На њему је био запис „Чика Змај Јова поживе 71 годину.“ Са њим бацише у раку и венац омладинаца из Београда.
Јанко
Змаја спустише у гробницу.
Завлада тишина гробна, а Јанко болним, дрхтавим и потресеним гласом обрати се покојнику.
— Велики песниче!…
А када захвати дрхтавом руком с хумке бусен свеже земље те побоживо целива и баци га на Змајев ковчег, сав је народ грцао у сузама и јецао плачући. Није ока било да сузу није пустило.
Није умро, нити ће умрети
Чије песме живе међу нама;
Ни смрт сама не може узети
Леши живот бесмртним песмама.
И народ листом похита раци да баци бусен земље на покојника. Погреб је завршен у три часа и 10 минута. Трајао је пуна три сата.