Најновији обрт у руско-јапанском рату потекао је од адмирала Скридлова, који је, са три своје брзе лађе, изишао из владивосточког пристаништа и упутио се на југ на Порт-Артур. Из телеграма, које смо за ова последња три дана саопштили види се, да при свом путу није седео скрштених руку. Сретнувши седам јапанских транспортних бродова он је потопио три од њих, заједно с 5000 војника, која су били на њима, а остале, који су му умакли, јако је, оштетио топовским метцима и поубијао стотине људи, који су на тим бродовима били, па је затим продужио пут.
Још пре тога, баш на изласку из владивосточког пристаништа, та мала ескадра била је срела једну малу јапанску једрењачу, на којој се, покрај неколико матроза, налазио и дописник америчког листа „Глоба.“ Лађица је одмах потопљена, заједно с посадом, а за оног дописника наредио је адмирал Скридлов да се узме на брод „Росију“, на којем је био и он. Тај дописник остао је на руском броду пуна четири дана, присуствовао уништењу оних јапанских транспортних бродова и премештен је на један енглески брод, који је Скридлов срео, тек петога дана. Своје доживљаје за та четири дана, које је провео на руској лађи, он у свом листу, под насловом: „Тајанствена ескара“ овако описује.
Хтео сам да пређем из Тинхинга у Поворотњи, па најмих зато једну малу јапанску једрењачу, која се крете око 5 сати пред вече. Мислио сам, да ћу за неколико сати стићи, али изненадна магла и прилично велики таласи учинише, да око поноћи нисмо знали ни где смо ни куда ћемо. Ноћ је била тако мрачна, да се ни на сто метара ништа није видело. Моја јапанска послуга, с којом сам се једва споразумевао, канда је била изгубила првобитни правац; на све моје псовке Јапанци су нешто ћућорили између себе и окретали час лево час десно, тако да сам непрестано мислио, да ћемо се разлупати о какву стену, пошто смо стално били близу обале.
Тачно у 12 сати и 40 минута по поноћи зачу се у непосредној близини нашој некакав чудноват шум, а готово у исти мах опазих како изнад воде, управо према нама клизе готово нечујно три велике, мрачне сенке. „Шта је ово?“ дрекнух ја на првог Јапанца, који се беше десио близу мене. Он ми ништа не одговори, пљесну рукама више главе — што код Јапанаца знати највеће чуђење и страх у исто доба — па без иједне речи бућну у воду, без збогом остај!
Тада видох и ја на чему сам. Оне три сенке биле су велике три лађе, које су нам се у пуној брзини приближавале. На скретање се више није могло ни мислити. Она лађа што је ишла напред дохвати својим кљуном поребарке наш кљун и ја се нађох у води пре но што сам могао шта и да помислим. Срећом ударац је био тако силан, да ме је одбацио за неколико десетина корака у страну, те ме ниједна од оне три лађе при пролазу не закачи. Испливавши одмах на површину ја стадох викати колико ме грло носи на енглеском и француском језику да сам Американац и да ћу се удавити, ако ми ко не притекне у помоћ. Они с лађе мора да су чули моју вику, јер после десетак минути појави се из помрчине, у којој су све три лађе биле већ ишчезле, једна омања барка, добаци ми једно уже и после неколико тренутака ја сам већ био спасен.
Тек кад смо се успели у брод, онај први који ме је био и бацао у воду, видех да се налази на руском ратном броду. Један мидшипман и два војника, не говорећи ни речи, претресоше ме од главе до пете и узеше ми све хартије, које сам имао при себи. Затим ми дадоше једно суво одело, да се пресвучем и одведоше ме у један мали, укусно намештен салон, где је седело неколико официра. Један од млађих, стаде ме испитивати, држећи пред собом оне моје хартије, које су ми били пре тога при претресу одузели и уверити се, да су сви моји наводи тачни, саопшти ми, да ћу на „Росији“ морати остати све дотле, док не наиђемо на какав брод које од неутралних сила.
Тек тада се умеша у разговор и најстарији од њих, за којега сам већ по сликама био знао да је Скридлов. Чистим француским језиком он ми рече, да вероватно нећу бити дуго заробљеник, пошто ћемо у току од два—три дана сигурно наићи на какав неутралан брод. Одмах после тога понудише ми да седнем за њихов сто и да што једем ако сам гладан.
Мени међутим није било до јела. Нестрпељиво сам очекивао да чујем куда иде та руска флота и како је изишла из пристаништа, код толиких јапанских лађа, које су пред пристаништем стражариле. Најпосле, охрабрен љубазношћу свију официра, ја директно запитах Скридлова, како је извршио то чудно дело. Он се некако чудновато насмеши, протрља мало своје наочаре, па ми овако одговори:
— Ствар је врло проста. Четири пуне ноћи ми смо све казане држали под пуном паром чекајући згодан моменат. Он најпосле дође: помрчина, ветар и таласи дадоше нам могућности, да неопажено прођемо поред јапанских бродова. Вероватно је, да они неће ни опазити да је тица излетела из кавеза и чуваће и даље пристаниште, које је сада празно.
Адмирал Скридлов насмеја се опет при тим речима, пакосно, као ловац који види, да ће дивљач да падне у замку коју је спремио.
Међутим о циљу тог путовања ништа нисам могао да сазнам а и не хтедох да питам, држећи, да ће се то већ и само од себе показати. Сва три брода ишла су пуном брзином кроз ноћ; светлости су биле погашене, ништа се није чуло, до подводни рад турбина, које су беспрекидно парале воду у дубини. Изгледало је као да су се какве огромне ноћне тице грабљивице устремиле на свој плен.
(Свршиће се сутра).