Ко је прочитао три чланка, који су досад изишли, и у којима је било речи о потрошачу као економском и друштвеном фактору, могао је саставити себи мишљење о томе, колико је данашњи поредак неприродан и колико много, са те поремећености, страда маса народа. Међутим, са економскога гледишта маса представља исти интерес за економа, који за политичара има интерес њезин с гледишта политичкога. А данас, тек, у двадесетом столећу, када маса, по сили природнога развића, у велико потискује личности и истиче свој колективни интерес пред интересима каквих било знаменитих и моћних појединаца, о њеном се интересу у толико више мора водити рачуна у економским питањима и односима, пошто су баш та питања и односи данас главна —да не речемо једина — подлога и покретач и за политичка кретања и делања масе. Стога маса, потрошач, мора бити пресудни моменат у расправљању свих друштвених питања; она се не може ту обићи, јер је само она кадра да донесе одлуку против које се неће нико бунити.
У последњем и претпоследњем чланку изнесен је значај, који маса као потрошач представља у економском и друштвеном погледу. Сад хоћемо да изнесемо потрошача на делу, т. ј. свесна и организована потрошача, који зна шта хоће и коме није потребно ничије туторисање.
Нама је тврдо уверење да се друштвена питања могу решити како треба једино ако се стане на земљиште потрошње. Потрошња је циљ производњи, она је крајња мета све делатности људске. Нигде нису интереси тако солидарни као интереси потрошача.
Али тога потрошача ваља спремити и упутити, јер он још слабо увиђа своју моћ, ваља му отворити очи да сазна своја права и како да их врши; треба га обавестити да позна своје дужности и како да их испуњава. У томе лежи прва погодба за сваку друштвену реформу, која се намерава предузети, и на крају крајева ни један покушај, да се промени и побољша стање масе неће имати успеха ако се ова погодба не буде задовољила.
Потрошач се спрема и упућује за сувремене своје функције самим организовањем својим. Међутим данас су позната у главноме два начина како се потрошач организује.
Први је, који је поникао у Сев. Америци, под именом „потрошачких лига“, којима је углавноме циљ да заштите потрошача од злоупотреба, и несавесности посредника и предузимача. Сваки члан „лиге потрошача“ обавезан је да води рачун, кад пазари, и о томе: где је произведена дотична роба, како је уређена фабрика која је робу произвела, колику надницу плаћа радницима, колико часова раде радници у 24 часа, јесу ли радници уопште задовољна с фабриком или да их она не пљачка и не малтретира, — и продавци, хоће неће, морају, у свом властитом интересу, да дају најтачнија обавештења у овом погледу. Да би олакшали задатак „потрошачким лигама“, велики раднички савези установили су своје марке, које се разликују по боји, које се прикаче роби коју су пазарили чланови савеза, и служе као доказ да је дотична роба произведена под повољним околностима за раднике, да је, дакле, публика може слободно купити. Чланови „потрошачких лига“ не купују никад робу, која нема ове марке (label).
Оваквих лига има у Енглеској, Француској, Белгији, и оне чине огромне услуге и потрошачима и радницима: првима да дођу до добрих намирница, а другима да побољшају свој положај према својим газдама — фабрикантима.
Други је начин, да се потрошач организује, стварање Потрошачких Задруга, којима је задатак да набављају на велико или производе потрошачке премете својим задругарима. По податцима, којих има о овим установама, оне су поникле најпре у једној енглеској варошици — Porden — недалеко од Манчестра а творци су им 28 ткачких радника, који су се, после многих неуспешних покушаја у другим правцима, најзад одлучили да покушају неће ли своје стање поправити ако се организују као потрошачи. Интересна историја овога покрета поучна је у сваком погледу и, ма да има доста читалаца који је знају, ми ћемо се ипак укратко осврнути доцније на њу; она је најбољи доказ и учитељица: шта могу да учине и најсиромашнији људи кад удруже и уједине, поред својих скромних уштеђевина, још поглавито своју добру вољу и своју искрену жељу да користе општем добру.
Ма колико да је први начин похвалан и за препоруку, особито са своје хумане стране у погледу радничкога реда, за нас, а и све друге, који у удруживању ситних и слабих снага гледамо виши значај и смер, он не може ипак имати онога значаја за сређивање потрошње, који могу имати и имају Потрошачке Задруге. Ове последње представљају не само установу која веома успешно олакшава приштеђивање у средини сиромашнијега реда, па чак не ни само савршенији начин размене, нити пак само згодно средиште за економско образовање народа, колико један засебан нов орган, који се јавља на свет да подигне глас и да̂ израза једној тежњи и једном интересу, који је свеопшти, а који, међутим, досад нико не узимаше у обзир, или како то друкчије каже један интелигентни бранилац овога интереса — „интереси оне успаване и троме масе, онога стада мирних и безазлених оваца које чак не умеју ни блејати“; оне непрегледне и опште гомиле, коју економским језиком зовемо — /потрошачи/. С тога су Потрошачке Задруге важније од „потрошачких лига“ и права организација потрошача тек у овом облику наилази истинскога свога израза и интереса.
За наш свет, који изобилује сиротним и слабим породицама где управо и нема великог богаства осим изузетно у Београду и још неколиким градовима у унутрашњости, ова установа има особити значај, и наше друштво, при свој својој садашњој обамрлости и неопредељености, мораће, при првом живљем покрету, да се заустави и размисли пред овом појавом. Она уноси у наш друштвени и привредни живот нове тежње и нове идеје и, ако се ствар буде правилно развијала, ако се буде заинтересовала маса и она буде пресуђивала, користи могу бити недогледне како у погледу сређивања потрошње и заснивања праве сувремене домаће радиности, тако и у сређивању хаотичних трговинских одношаја у земљи, одношаја који прете да коначно упропасте све радне снаге, све уштеђевине, сав полет народни.
Стога је свакога јавнога гласила, држимо, озбиљна дужност да се заустави пред овом појавом, да уђе у њену суштину и испита: није да умесно и оправдано, са гледишта општега интереса, да му поклони више пажње, него што је то до сада био случај, и да га помогне, као што то јавна незаинтересована гласила у другом свету чине.
Ми ћемо, међутим, продужити да говоримо о овом покрету у нас, све док не исцрпемо све оно што чини суштину, значај и вредност његову, и све док потпуно не изнесемо огромне размере, које је он у другим просвећеним земљама већ захватио.