По старој шумској уредби, све шуме у Србији, на које није имао нико законитих доказа о својини, сматране су као опште-народно добро.
У тим шумама уживала су попашу и жиропађу села, у чијим су се атарима шуме налазиле; за ово уживање нису држави ништа плаћала, него им је била дужност те шуме чувати и пазити да се не упропасте и не разграбе.
У год. 1884 уписате су ове шуме у пописне књиге, на име појединих општина и села, и од тада је на исте плаћат порез држави.
Да ли је ово плаћање условљавало само уживање, или се је на основу његову могао закључити и право својине, у то се не мислимо упуштати, намера нам је само, да проговоримо неколико речи о томе, какову корист имају села од ових шума.
Ово питање наметнуло нам је се због вечитих жалба на све досадање комисије за ограничавање шума, које су одузимале овакове шуме у корист државе, и на тај начин, по наводу жалилаца, упропастиле поједина села.
Да се узмогне оценити, у колико су поједина села оштећена одузимањем шума, које су она сматрала као своју својину, без сумње је потребно, да се најпре оцене користи, које су низ тих шума имала до сада, и које у будуће из њих очекују.
Ми смело тврдимо, да су готово сва села имала од тих шума само штету, и да у будуће, остану ли у њиховој својини, неће од њих имати никакве користи. Ово наше тврђење покушаћемо да докажемо.
Нама је, пре свега, врло добро познато, да велика већина наших села, односно сва редом села која су нама позната, плаћају порез на ове шуме нарочитим прирезом, који се купи од сељана. Познато нам је, да поред тога приреза плаћају сељани попашу, жиропађу и таксу на дрва за домаћу потребу, па чак и објава за сува и лежећа дрва не може се бесплатно добити, и за њу треба дати ако ништа друго, а оно бар кмету на каву. Шта више, поред свију тих такса, познато нам је на жалост, да махом сва та села имају дуговане порезе на сеоске шуме, а код понеких достиже она тако баснословну суму, да сва шума, заједно са земљиштем, не вреди толико. Познато нам је, да понека села, која су имала на уживању више од 1000 км. шума, нису имала ни толико прихода, да плате чувара за своју шуму, него су је чували под кулук.
Кад свему томе додате одредбу законску о бесплатној жиропађи и дрвима за сиромашна лица, а врло ниској такси за имућније, кад знате да дрва за домаћу потребу у сеоској и државној шуми издаје један те исти шумар, да се то издавање врши у државној шуми бесплатно по званичној дужности а у сеоској по наплати дијурне, кад се све то зна, онда се одиста мора наметнути питање, одакле и зашто толике жалбе на досадањи рад комисија.
Могао би когод навести за узрок бојазан, да би те благодети у државним шумама могле бити у будуће докинуте, али тај узрок је бесмислен, јер су те благодети зајемчене законом, и законе нам неће ни у будуће кројити Кинези него ми сами као и до сада.
Други је узрок томе овај:
Станите са сиромашнијим и неугледнијим сељаком, па разговарајте о тим стварима, увек ће вам дати одговор: „Камо среће, да држава, ове шуме узме у своје руке, јер ово је наопако што се ради, некоме и капом и шаком, а некоме баш ништа.“
А станите са председником и кметом, отпочните разговор са овим газдама који су некад кметовали и надају се опет кметовати, па ћете чути како је то наопако, како је то отимање, да ће село услед тога пропасти, народ се мора селити, да треба најурити комшију и т. д.
Ко прође кроз народ, поразговори се са сиротињом и газдашима казаће му се само од себе, зашто те сеоске шуме не дају ама баш никакова прихода, и зашто поред тога, што су оне на терету сељанима, постоје толике жалбе против одузимања тих на самовластан начин заузетих шума. —
Толико о досадањем приходу, а сада још неколико речи о томе, чему се имају села у будућности надати од ових шума.
Све уређене државе господаре са својим шумама на принципу трајног газдовања, и то како са државним тако и се сеоским, а код ових последњих мора се још већа пажња на то обратити, јер су оне дужне сваке године давати сталан квантум дрва својим сељанима, за свакогодишње домаће потребе.
Руковати са шумом на принципу трајног газдовања може само човек, који се је за то спремао, а такова човека држати на малом комплексу шуме, не исплаћује се, нарочито не, поред осталих издатака, које оваково газдовање захтева.
Не уредити шуме на томе принципу, значи шуме сасвим упропастити, као што су нека села већ и учинила, а пошто шуме у велико упливашу на опште интересе, то државна власт, која је дужна опште интересе народа да штити, неће моћи ни смети дозволити упропашћавање шума.
Села ће бити у будућности принуђена, да ове шуме уреде, што ће стајати доста материјалних жртава, а бог зна какву корист од тих омањих шумских комплекса не могу ни онда очекивати.
Наше је убеђење, да поједина села немају ни мало разлога отимати се за ове шуме, које држава присваја не само на основу природног права о својини, него у најплеменитијој намери, да на тај начин користи и сваког појединца и све нас заједно.
Ми смо уверени, да је много боље оставити држави руковање са шумама помоћу, за тај посао, спремних људи, па без икакове главобоље добивати из шуме све што нам треба, било бесплатно, било по сниженој такси, него дати шуме у руке сукметица, да их они употребљују за поткусуривање својих интереса и за агитационо средство приликом избора председника и кметова, па док се ми одрасмо плаћајући вечиту дуговану утринску порезу, дотле они рукују са шумом, као са својом прћијом.