Није никаква потреба доказивати, да је Београд врло нездрава варош и да треба много што-шта да се уради, ако се хоће да српска престоница једном престане бити легло толиких заразних и незаразних болести, од којих умире толики свет.
Али покрај тих хигијенских мера, којима се уклањају узроци свију тих болештина, треба да се предузму и разне чисто санитетске мере за лечење оних болести које већ постоје и које нису могле на време да се спрече или отклоне. Једна од најважнијих ствари у том правцу јесте указивање брзе лекарске помоћи у случају изненадне болести или несрећног случаја.
С тиме данас стојимо врло рђаво. У Београду истина има довољан број лекара, да се преко дан, кад се потреба укаже, може и добити брза лекарска помоћ. И општински и приватни лекари остављају сав други посао и иду одмах тамо, где их хитна потреба зове.
Ноћу међутим ствар сасвим друкчије стоји. Сваки зна, како је ноћу тешко добити лекара: може да се деси, да неко обиђе пет—шест лекара док нађе једнога, који пристаје да остави своју постељу и да се крене, по мраку и по блату, да му лекарску помоћ укаже. Један није код куће, други има посла, трећи је и сам слаб, четвртога не могу да пробуде и све такви изговори редом. Међутим има много случајева, где је брз долазак лекарев питање живота или смрти.
Београдска општина, знајући то, решила је да учини колико се може, да се то отклони, па је у свој буџет унела извесну суму за стално ноћно лекарско дежурство. Јавио се довољан број лекара, који су вољни, да дежурају по целу ноћ кад на кога дође ред и тако ће онда сваки онај, коме је хитна лекарска помоћ потребна, моћи одмах и да добије лекара.
Јуче је у београдској општини, под председништвом председника општине, г. Главинића, била конференција лекара, на којој су требали да се утврде сви детаљи о томе дежурству. На жалост оно што је том приликом решено не одговара ни најмање постављеном циљу, јер ево шта је одлучено: да сваки лекар, кад на њега дође ред, дежура код своје куће. На први поглед изгледа, да је то ситница и да је апсолутно свеједно, где ће тај лекар да дежура, код своје куће или у нарочитом локалу. У ствари међутим није тако.
Појам дежурства везан је у исто време за локал, где се то дежурство врши. Свака онај којем је брза помоћ потребна, зна куда треба да иде или куда треба да се телефоном или иначе обрати. Лекар ће увек бити спреман, кола готова за полазак и служба би се без икаквог одлагања вршила тачно и брзо. Овако међутим како су лекари синоћ решили ствар ће бити много заплетенија: онај којем је помоћ потребна мораће пре свега да распитује који је то лекар дежуран и где станује. До то сазна, изгубиће већ нешто времена. Претпоставите, да тај дежурни лекар станује на Дорћолу, а онај што му је помоћ потребна тамо негде око Монопола — ето опет великог губитка времена. Ако би се напротив увело, да сваки лекар дежура не у своме стану, већ у нарочитом локалу, који би морао бити у центру вароши, све би те сметње биле отклоњене и цео губитак времена уштеђен.
Зато се и ми надамо, да ће синоћна одлука бити измењена. Није ту у питању комодитет лекара, већ интерес болесника, а тај захтева да дежурни лекар увек буде на истом месту. Нека се општина постара да тај локал не личи на оне собе у којима се потежу по цео дан и целу ноћ жандари у чизмама; нека буде тако намештен да и лекар за време свог дежурања може да се одмори, кад нема посла, а да га при том не једу стенице и узнемиравају пацови, али нека у сваком случају захтева, да се то дежурство онако врши како треба и како се иначе свуда у свету врши.