Последњи телеграми који стижу с руско-јапанског бојног поља, показују да предстоји велика битка на суву. Све три јапанске армије сјединиле су се тако, да под командом њиховог главнокомандујућег, генерала Нопу, стоје данас преко сто хиљада војника и сто двадесет батерија. За манџурске прилике то је огромна војска; кад се пак још узме у рачун и та околност, да Јапанци у сваком случају морају да траже битку пре но што сасвим настану кише — јер би иначе Русима док кише трају, стигло још једаред толико војске, колика сада имају — онда је јасно, да ће генерал Куропаткин ових дана или морати са целом својом војском да одступи или да прими битку.
Ако одступи, вероватно је, да би се тада Јапанци окренули на југ и покушали свом силом да освоје Порт-Артур, те да, кад се после великих киша поново отпочну операције, имају ту важну тачку у својим рукама.
Али, судећи према свима знацима, Куропаткин неће одступати. После повлачења генерала Штакелберга, којему је био послао у помоћ једну дивизију, он је лагано окренуо свој фронт ка југоистоку. Лиаојанг, који је пре тога био његов главни стан, остао му је сада на левом крилу. Средишна тачка његове линије није позната; биће свакако која од омањих варошица што се налазе на прузи повученој од Лиаојанга ка морској обали.
Ту ће дакле Куропаткин по свој прилици примити битку. Дужина његовога фронта сразмерно је мала, док се јапански фронт протеже на неких 60 километара. Један американски официр, који се налази у јапанском главном штабу, јавља једним новинама, да су због те превелике дужине свог фронта Јапанци у великој опасности. Куропаткин ће, грунувши концентрисаним својим масама ма на коју тачку те дугачке линије, врло лако моћи да је пробије и да тако туче најпре један, па онда други део јапанске силе. Тако мисли тај американски официр, па ће можда тако и бити, ма да је с друге стране познато, да су Јапанци у свима досадашњим биткама против Руса, а нарочито у битци па Јалу и код Кинчау, увек оперисали с релативно узаним фронтом а у врло густим масама.
Било како му драго, сигурно је, да велика битка предстоји. Пет пуних месеца чека се на ту битку, чији ће нам резултат телеграф можда још данас или сутра донети. Тешко је рећи унапред ко ће да победи, у толико теже, што се о јачини Куропаткинове војске ништа аутентично не зна. Је ли бројно довољно јак да с разлогом може да рачуна па победу? Колико има артиљерије и каква је та артиљерија? — све су то питања, на која се никаква одговора за сада не може дати.
Једно само може да се зна, а то је ово: да ће и Руси и Јапанци да се боре с истом оном упорношћу, с којом су се и до сада увек борили. Вероватно, још много упорније, јер обадве стране знају, да од ове битке, много зависи.
Нарочито за Јапанце много, или управо све, зависи од исхода ове битке. Буду ли бијени, сви досадашњи успеси њихови и на суву и на мору уништени су једним потезом. По Русе ствар друкчије стоји. Изгубе ли битку, они ће с остатком своје војске да се повуку ка Мукдену и Харбину, где ће, под заштитом утврђења, чекати да кише престану. За то време стизаће из Русије, тог неисцрпног магацина људског материјала, све нове и нове трупе и рат ће се наставити све дотле, док се по Русе повољно не сврши. О томе не може бити сумње. Сви ратови које је Русија водила увек су дуго трајали, али су се победом свршавали. Тако ће и овај рат можда дуго трајати, али ће се сигурно свршити, онако како Руси желе и како желимо ми.