Пре кратког времена ми смо били донели вест, да се међу првацима радикалним јавља мисао о реорганизацији странке и да су због тога држане неколике конференције под председништвом г. Аце Станојевића, председника Народне Скупштине. Одмах после тога избиле су у јавност чак и неке појединости о раду на тим конференцијама. Говорило се, да је потпуно јединство постигнуто, да су отпали они крајњи елемента, које представља група Катић—Пећић и да ће садашња влада, наслањајући се на све старије радикале и, од млађих, на приврженике Ј. Продановића располагати у Скупштини са 100—110 посланика, што би јој наравно било апсолутно довољно за владање.
Међутим тек што је ове то било јављено, било је одмах све и демантовано, с једне и с друге стране. Неки од млађих радикала објавили су све те вести само као покушај г. Н. Пашића да види како би се странка и цело јавно мњење држало према тој комбинација, а старији су изјавили, да су сви послови партијске природе, па дакле и питање о реорганизацији странке, одложени за на јесен, кал радикални посланици буду били на окупу.
И тако се сад налазимо на истој оној тачци, на којој смо и пре били. Нити знамо хоће ли се већ једном приступити реорганизацији радикалне партије, нити, ако хоће, када ће и како ће то да се изврши. У једном погледу само знамо сада више, но што смо пре ових покушаја знали, а то је, да и радикали сами данас увиђају потребу, да своје редове рашчисте и тиме учврсте.
Ми смо истина још пре три месеца у неколико махова тврдили, да је нова структура радикалној партији апсолутно потребна, да без ње неће моћи даље да живи: Доказивали смо, да та партија, због огромности своје, спрам које ишчезавају све остале, садржи у себи тако разнородне елементе, да ће једни друге у раду да коче; за двадесет година откако радикална странка има већину у народу, све што је било незадовољно у земљи скупљало се око ње, али се није потпуно сливало и претапало у једну органску целину; заједничко им је, мање-више, било само то, што су сви били у сталној опозицији. Дошавши сада на владу, вероватно за дужи низ година, радикална странка мора сада с тим фактором да рачуна. Не само личне размирице — преко њих би се можда могло и да пређе — већ чисто принципске ствари раздвајају данас једне радикале од других и то не само у ситнијим питањима, већ и у најкрупнијим.
Узмимо на пример г. Пећића с једне, а г. Н. Пашића с друге стране. Све што се о њима зна, цело њихово држање у Скупштини за време прошле сесије, диференције у најосновнијим погледима на тон државних послова показују, да та два човека раздваја готово у свачему непрелазан јаз. Пример је тај произвољно узет, али их има још много других, исто тако карактеристичних.
Лако је наравно и објаснити ту разлику у мишљењу. Један део странке, онај старији, пошто је изишао из периода стварања, остао је на усвојеном путу и вољан је само њиме да се унапред креће; други млађи део иде много даље и осим имена ничег заједничког нема са овим првим; у средина пак између њих креће се повећа флотантна маса, која не може или неће да се определи.
Док је радикална странка била у опозицији све се то знало, али се није у раду осећало; сада међутим, откако је на влади, све те начелне разлике избијају и морају да избијају све више на површину. Спајање оба крила у једно било је само једно вештачко срество да се тренутне незгоде око склапања владе отклоне; све оно што је битно, тиме није ни отклоњено, нити и најмање ублажено. Зато ће се ускоро морати предузети потпуна реорганизација странке. То ће бити скопчано с губитком извесног броја гласова у Скупштини, али ће бар донети странци ону хомогеност, које данас нема, а владу осигурати од незгодних ситуација, у које је пре долазила кривицом тих истих својих, често пута немирних и незадовољних присталица.