Под овим насловом излази у идућој свесци „Дела“ једна повећа расправа г. д-ра. М. Нанчића. Захваљујући љубазности уредништва ми данас доносимо неколико места из те расправе и жалимо што нам простор не допушта, да, ма у изводу, донесемо све. — Уред. Пол.
Кад се хоће да изнесу користи и докаже остварљивост привредне заједнице, у облику царинског савеза, између Србије и Бугарске, не може се потпуно обићи ни политичка страна овог питања. Царински савез мења не само привредне, него и политичке односе земаља које су га закључиле, па се мора водити рачуна о томе, да ли су корисне и ове последње измене.
Утицај царинског савеза, који би од Србије и Бугарске створио једну одвојену привредну целину према другим земљама, био би неоспоран и велики и на политичке односе њихове. И то је лако разумети. Царински савез два народа изазива јачи промет, ствара нове и живље везе међу њима. Он их зближава не само привредно, него и културно и политички. Јер народи, долазећи трговином у чешћи додир, боље се упознају; свака од њих с већом пажњом и интересовањем прати целокупан развитак код другога. Према страном свету они су привредна целина. Њихови су интереси заједнички: у напретку налазе обоје користи, а и опасности су им исте. Та једнакост привредних интереса поступно изравњава политичке супротности, док најзад не изједначи и политичке интересе обадва народа. У раду на привредном пољу представници обадва народа стално су упућени једни на друге; они имају споразумно да утврде спољну трговинску политику, да уложе сав свој труд и сву своју памет, како би од других држава добили што веће уступке за извоз домаћих производа и да заједнички прегну, да страну утакмицу сузбију са домаћих тргова. А како се, уз то, старање о привредним интересима земље све више истиче на прво место, сасвим је природно, што представници оваквих привредним везама тесно спојених народа, већ навикнути да се узајамно потпомажу, не одричу потпоре један другоме и у чисто политичким стварима. Отуда царински савез, кад брже кад спорије, али увек сигурно, припрема земљиште за склапање политичког савеза.
…
Сад је погодно време за остварење царинског савеза. Трговински период, заснован уговорима који ће ускоро престати да важе, завршује се у Србији и Бугарској. Обе земље находе се у времену кад треба новим међународним споразумима положити темељ будућем привредном животу. Како ћемо још ових месеца приступати закључењу новог трговинског уговора с Бугарском, идеју о царинском савезу моћи ћемо у брзо почети да приводимо у дело; у толико пре, што у исто време пада и крај великог комплекса средње-европских трговинских уговора, те смо на тај начин у могућности, да заједнички утврдимо своју привредну политику према другим државама.
И саме спољне прилике гоне нас, да се што ваше приљубимо једни уз друге. Велике су тешкоће у изгледу за будућу међународну трговину, нарочито у погледу аграрних производа. Земље које их извозе неће више моћи рачунати на сва досадашња тржишта, то ће морати да потраже нове трговинске везе. А неизвесно је, да ли ће и у колико ће у томе успети. Земље аграрних производа находе се, дакле, пред истом опасности. А заједничка опасност зближује и људе и државе. И с политичког је гледишта повољан тренутак за остварење привредне заједнице. Држава, на коју и Бугари и Срби увек рачунају у критичним данима, заплетена је у рату који ће, по свој прилици, дуго времена привући сву њену пажњу. С тога је остало на нама самима да се одупремо похлепности једне велике силе, која почиње да скида вео којим су њени завојевачки планови били до сада брижљиво обавијени. Како би извршењем тих планова и сам опстанак наш био доведен у питање, природно је, што смо осетили преку потребу да се наслонимо једни на друге. Оно што се 1897 године осетило као потреба, данас је неодољивост.
…
Царинским савезом постиже се двојак циљ: политички и економски. Према томе треба га ценити по једним и другим последицама његовим. Поступно нас зближавајући, уносећи више поверења и интимности у наше односе, он би нам олакшао споразум у свима још нерасправљеним питањима и одвео би нас у политичка савез. А кад једном такав резултат буде постигнут било услед заједничког рада на привредном пољу, било из каквих других узрока, царински би савез, изједначујући трговинску политику обеју земаља, стварајући од њих једну привредну област, учинио политичке везе неразломљивим. Политички би савез тим подупрет царинским био довољно чврст да одоли свима убитачним утицајима и да постане оно сигурно и снажно оруђе које он треба да буде, да бисмо крај толиких непријатеља били у стању, да заснујемо и с успехом довршимо заједничку акцију, од које неослобођени балкански Словени још једино могу очекивати бољу будућност. Тада се више неће десити, да нам се отима из руку свако учешће у решавању питања, која тако дубоко засецају у животне интересе наше.
С привредног гледишта, царински савез дао би Бугарској и Србији толике користи (важније су напред изложене,) да би већ само тога ради његово остварење требало да буде главни циљ наше спољне трговинске политике. Тај се савез може извести, и то не само у техничком погледу, него и у погледу наших садашњих трговинских односа с другим земљама. Његово склапање, сумње нема, изазвало би извесно узбуђење на страни и жучне новинарске чланке. Оно би вероватно дало повода и измени разних експликативних нота. Али у ствари, изненађење не би било велико. Братимљењем српске и бугарске омладине у Софији и Београду и учестаним састанцима наших владара и министара јавно мњење на страни довољно је обавештено о расположењу незваничних и званичних кругова обеју земаља.