Откако је Нагасаки постао, није већа лаж измишљена но она, што је већ три дана разни листови на све стране по свету трубе, како је Русија, бајаги, понудила Јапану Порт-Артур, само ако јој допусти, да изведе војску из њега, макар и без оружја. Да се тако што измисли, треба одиста много уобразиље, какву само они тамо имају, у земљи где се сунце рађа. И најмање дете увиђа, како би то била апсурдна ствар, да Руси напусте Порт-Артур само због тога, да би спасли тамошњи гарнизон.
Ево шта један немачки дописник о томе вели: „Порт-артурски гарнизон браниће се док буде једно парче хлеба имао и најмањи топ, јер зна, да за Русију сада та тврђава више вреди но 30.000 војника без оружја. Нико нема права да сумња у пожртвовање тих људи, што данас бране Порт-Артур, нарочито кад се зна, какве надчовечанске напоре подносе њихови другови у Манџурији. Одиста, човек мора да се диви издржљивости и жилавости руских трупа, које на лијаотаншком полуострву марширају по страховитој киши, поново заузимају изгубљене положаје, бију се, спавају — кад уопште имају времена да спавају — и никада не могу да нађу мало заклона и уточишта, ни дању ни ноћу. Исто тако, као што ти руски војници мирно сносе све те елементарне непогоде, исто ће тако Штеселови војници у Порт-Артуру мирно дочекивати јапанске гранате и куршуме.“
То вели дописник једног листа, која иначе није ни најмање пријатељ Руса; њему се дакле мора веровати. Зашто је дакле из Токија пуштена у свет ова луда лаж?
Истина је, напротив, да ће Порт-Артур исто онако као што је био и у почетку рата, постати сада опет средиште свију војних операција с обе стране. Кише сметају сваки рад на манџурском бојишту и зато ће Јапанци, да не би губили времена, навалити свом силом да заузму ту тако важну тачку. Знају и они, да се из Русије без престанка крећу нове трупе у рат и да ће, кад кише буду престале, Руси бити јачи од њих. Дотле ће у Манџурији, хтели не хтели, морати да мирују и једни и други и да се само против кише баре. Истина, Јапанци који су навикли да раде на пиринчевим пољима, навикли су и на влагу, али су зато Руси уопште снажнији.
Ни на мору није све онако, како би Јапанци желели. Мала, али срчана владивосточка ескадра, која непрестано излеће из свог пристаништа и крстари између Јапана и Кореје, задала је већ доста тешких удара Јапанцима. Важније но а сам губитак ових пет хиљада људи, јесте општа несигурност у којој се сада сви јапански транспортни бродови налазе. Или морају ићи без пратње, а тада им све исто оно може десити што се десило „Сади-Мару“ или адмирал Того мора одвојити један део своје ескадре за заштиту тих транспортних бродова, а у том случају порт-артурска флота биће јача од флоте Тогове. Како се год дакле узме, ствар није по Јапанце повољна.
Зато је у толико и чуднија она вест, да Руси, бајаги, намеравају да предаду Порт-Артур. Жеља је ту била мати мисли и ништа друго. То све само показује, колико је велико нестрпљене у Јапану и како би радосно поздравили какав велики, прави успех свога оружја. Срећа, коју су из почетка имали, лагано се сада против њих окреће; пропада им лађа за лађом, а на суву не могу да напредују. Отуда то њихово нестрпљене, отуда и те апсурдне вести. Као мала деца Јапанци се сада теше таквим измишљотинама и покушавају и сами себе да лажу и да лажу свет. Не прича баба како је сан снила, већ како је по њу боље.