Дечанска питања има управо два; једно је „питање“ под знаком навођења, а друго је без; једно је постало из најприроднијих повода и видећете одмах, како се развијало, — а друго је створила, измислила једна извесна клика, а за овај специјални рачун; о једном ћу Вам говорити, а друго ћу (објашњења ради), додирнути. —
Право дечанско питање је једна веома проста, чиста и јасна ствар. Ви знате, под каквим је тешким приликама та наша најславнија задужбина животарила; међутим само онај, који је био у овим крајевима може себи створити тачну слику о мукама и патњама овог нашег јадног народа тамо. Његов живот, његова част и његово имање: све је то остављено на милост и немилост бесној животињи арнаутској. Ако су му Арнаути Скила, — турске власти су му Харибла: Заштите нема нигде, а ваља знати, да такво једно стање на врло вешт и методичан начин подржава онај, чија политика на Балкану има овај дупли циљ: вечитим нередима у тим крајевима убедити Европу о потреби интервенције и онда, у евентуално окупираним провинцијама затећи један сломљен српски живаљ, неспособан више ни за какав отпор.
Ето, у сред таквог једног нашег краја има да се одржава Дечане. А да би наша несрећа била пуна, додајте још и то, да смо ми у последње време имали веома неподесне калуђере у том манастиру (нарочито злогласног Јоаникија); који су од своје стране допринели све, да манастир сасвим упропасте. Благодарећи родољубивим људима грдан дуг манастирски пре две године је исплаћен, — али сад је ваљало створити такве погодбе које ће загарантовати опстанак манастирски до оног тренутка, докле зар једном не куцне час Српске Зоре.
Имајући, на жалост, само рђава искуства са нашим, калуђерима, дођу људи на мисао, да позову браћу Русе. Митрополит Нићифор обрати се игуману Кирилу настојитељу келије Јована Златоустог у Св. Гори (њега је још у Цариграду познавао), односно његовом поверенику Варсенофију и предложи им, да под извесним условима [недостаје реч] управу манастира Дечана. Овај се међутим није упустио ни у какве преговоре, све док није о томе конзултирао све оне факторе, у чијем је делокругу и надлежности брига о таквим стварима. То је било у јесен (септембра) 1902. године.
Ти меродавни фактори прихватили су предлог, који је формално упутио митрополит Нићифор Златоустовцима, мотивишући (ти фактори) свој пристанак овако (под 29. септембар 1902.): Руси би заиста увели ред, послужили би као учитељи нашим калуђерима, уредили би имање; само присуство руских поданика подигло би безбедност нашег тамошњег живља, а њихово присуство било би и моћнија брана против оног нашег душманина, који нам је тамо још опаснији од турске чалме. То су мотиви, а услови, на чијој основи би се преговори водили, били су (по цитираном) следећи: обезбеђење безусловног старешинства и врховног надзора нашег црквеног старешине у Епархији рашко-призренској; даље, ограничење броја калуђера и ограничење времена бављења. Руси би дакле били једино сабраћа у манастиру, а игуман старешина био би срп. калуђер.
Ето, на тим основама надлежних фактора имао је да се закључи уговор између митрополита Нићифора и Златоустоваца. Децембра месеца исте год. (12/12 1902) — молим Вас имајте на уму, да су у овој афери датуми од највеће важности — Нићифор је учинио привремени уговор, а јануара 1903. и дефинитиван уговор, који је заједно са тадањим приштевским тутором доставио заинтересованима ао већ свршен чин (2/2 1903) и који је (уговор) по својој суштини знатно отступао (а на нашу штету) од горе цитираних услова. Тадањи заинтересовани су све то прећутно примили к знању; прећутно без протеста, implicite са одобравањем. Да су пак они то сматрали као свршен и пуноправан чин види се нарочито јасно и потоме, што су дотични надлежни још у априлу месецу 1903. год. у некој цариградској метохској ствари преговарали са Златоустовцима као са управитељима манастира Дечана. —
Ово су Господине, факта, која се не даду порећи, а која су за сваког паметног човека јасна и за поштеног убедљива. —
У збиља неразумљив и конфузан стадијум почиње ова афера улазити тек на 3—4 месеца пошто је потписан тај дефинитиван уговор. Са наше меродавне страна као после неке потпуне амнезије, заборавивши све оно, што је било и не водећи апсолутно никакве нотице о дотадашњим фактима, — дотични тадашњи надлежни отпочну сад једну са свим ординарну кампању, прво против оних, који су у првом почетку развоја овог питања учествовали (још пре уговора), а друго против самих Руса. Ти исти, који су браћу Русе умолили и позвали да дођу, који су с њима уговор учинили, — ти исти сада заустављају руске калуђере на путу, не даду им да иду у Дечане, шаљу тамо једног српског калуђера са задатком, да не пусти Русе унутра, једном речи, на један глуп, апсурдан и скроз неполитички начин вређају оне исте, који су пре неколико месеца позвали и с њима уговор везали.
Ви ме гледате са највећим чуђењем, — а ја на то само могу да слегнем раменима и да кажем: такво држање и понашање не може ни сам Господ Бог разумети. Но, наравно, ово је неразумљиво само са гледишта рационалног, — међутим са становишта ситних личних рачуна да̂ се све објаснити.
Требало би бацити блатом на политичке противнике, те за ту сврху један део штампе није нашао ништа згодније, него да под маском неког вајног патриотизма изабере једно тако деликатно и чисто спољне питање, да га персонифицира, да му привеже канту за реп па да га потера низ Теразије.
Да ли је тај део штампе задовољан са резултатима свога таквог држања, да ли је имао каква успеха за себе лично и какав му је у опште биланс испао, — све то, држим, није ни мало важна ствар. Али што нас мора интересовати, — то је да констатујемо, какве смо ми штете имали услед онаког пискарања по новинама и услед онакве једне безобзирне кампање.
Ето Вам тачно и верно та наша штета:
Не треба заборавити, да су Златоустовци руски поданици и да су они видећи, како се незграпно (чисто би човек дошао у искушење да каже: хамалски) понашају према њима баш они, која су их позвали, — сасвим природно, се обратили за заштиту ономе, који њихове интересе има званично да заступа. И ето од тога тренутка је силом створено једно „питање“, и та једно врло неугодно и врло неделикатно питање. Заборавило се, да се вређањем и изазивањем тих калуђера вређа и изазива и онај, који је њихов заштитник. А тај њихов заштитник то је и једини заштитник нашег живља тамо. Оставимо све моралне обавезе на страну, — али питам ја Вас, да ли је то политички вређати једног човека, без кога ми ама ни једну и најмању ситницу не можемо тамо спровести, чије колеге остављају своју главу тамо за нас и једино за нас, — а која и сам сваког часа носи своју кожу на пазар — зацело не за Кинезе, већ и опет за нас. У политици истина нема сентименталности, већ једино интереса: али то само за једног слепца није јасно, да су наши интереси неодлучно везани за руске, — да су ти интереси идентични. Или треба ли још и то доказивати?
Но још нешто горе. Тај се пријатељ (опет преко неких новина) почео неко време стално и упорно клеветати. Треба ли да Вас потсећам на оне одвратне дописе, у којима се прича како се у „проданим Дечанима“ све српско систематски утамањује, како се онај народ одрођава од свега што је српско, — једном речи, како руски зулуми конкуришу арнаутским; само што се још не зову Арнаути у помоћ против „руске најезде“. Читајући те такве чланке, ми тамо нисмо могли својим очима да верујемо, да су то српске новине, већ нам је изгледало, да је то некако омађионисан — Пестер Лојд!
Треба ли, да Вам кажем, да су сва та изношења једна пука лаж; сваки ће Вам сељак оданде причати, како су они јадни људи тамо сада данули душом, како сад слободно посећују манастир, како се од незапамћених времена сада опет почеле носити литије изван манастира, како је сада завладао ред и мир у манастиру итд. итд. Сав онај народ тамо, што сам се безброј пута уверио, толико је задовољан руским калуђерима, да би се оно осећао сасвим несрећним, кад би они, сад у овим приликама манастир напустили.
Што се самих калуђера тиче, они не праве никакво питање од свог останка у манастиру. Ако се њихово присуство тамо не жели, они су готови да манастир напусте, — али, разуме се, да траже извесне компензације и сатисфакције за разне непријатности и штете, коју су следујући позиву претрпели. Кад се узме на ум, каква је кампања против њих инсценирана, онда им човек не може ни замерити, ако за то траже накнаду (баш и да нису калуђери!).
Ако се дакле већ при прављењу уговора у чему погрешило, — ипак се цела та ствар могла лепо, мирно и коректно регулисати на потпуно задовољство обадве стране. Али тиме што се подигла она бесомучна кампања против Руса учинило се да је сад то регулисавање отежано, — као што рекох, насилно се створило једно „питање“. Да и не говоримо о томе, колику су радост учинили нашим душманима они, који су нашу руску браћу бојкотовали. Ти наши душмани нису могли ни у најсмелијим сновима сневати, да ће у нашим сопственим редовима наћи тако одличне (хоћу да верујем: несавесне) сараднике на својој идеји. Међутим могли су, на жалост, рачунати на то, јер Србин је за инат, у стању да учини штогод хоћете.
Овом приликом не могу и нећу де пропустим а да не споменем и то да је на компликовању овог питања много урадило и неколико скучених и тесногрудих чиновника, који су зарад неких својих личних интереса неверно и директно лажно представљали ствари и прилике и расположења народна ономе, који их је за све то питао. У овоме се нарочито одликовао један амбициозан поп, који је у овом питању на лицу места играо важну улогу, и својом тада дволичном улогом скоро довео до конфликта између једног дела народа и нашег руског пријатеља. Требало је доста такта са друге стране па да се све то опет изглади. —
Да резимирам:
Дечанско „питање“ створио је: један део наше штампе из глупости и ината, постакнут и потпомогнут несавесним, амбициозним, дволичним пакосним појединим чиновницима; дечанско питање решиће вођење рачуна о жељама и потребама нашег тамошњег живља и — паметна попустљивост. —