По накнадним, приватним извештајима која стижу из Крагујевца, види се, да тамошњи последњи догађаји нису онако безначајне природе, као што би наше министарство унутрашњих дела хтело да их представи. Ствар је много озбиљнија но што се у прва мах мислило, те се зато не треба правити глув и слеп, већ отворено говорити о свему, да се бар за у будуће такве ствари спрече.
Неважно би све то било, кад би последњи догађаји били обичан, случајан улични сукоб између официра и радника, какви се свуда у свету дешавају, али овако не. Из свега се види, да све ово није случајно потекло, већ да је резултат затегнутости, која већ од подужег времена траје. Споредна је ствар тражити разлоге тој затегнутости; главно је, да она постоји и да су сви надлежни фактори с њом требали и морали да рачунају и да гледају да је отклоне или бар умање. То ти фактори нису учинили и зато се због једног потпоручника који не уме да држи сабљу кад седи пред каваном и једног шегрта који не гледа преда се, кад улицом иде, родила битка, у којој има преко тридесет рањених и испребијаних.
Најстрашније је у свему томе, да су радници одмах стали на страну тога шегрта, а сви официри опет скочили против њих; само зато могло је и да дође до опште туче због једног тако ситног догађаја, које је у самој ствари требао да се сврши с неколико дана затвора за онога потпоручника и неколико шамара за шегрта.
Још много страшније је оно што се после дешавало. Када је већ битка отпочела и када је сваки радник у сваком официру гледао свог противника, а сваки официр у сваком раднику, онда је та генерализација и иначе већ бесмислена и опасна отишла још много даље, тако да је на крају крајева цео догађај изгледао као сукоб између војске и грађана. Тада су војници стали да хватају раднике, да их увлаче у касарне и да их ту туку. Сва права, која грађанин ужива и која му закон гарантује, рушили су тада каплари и поднаредници чисто по својој вољи. Наредбу да тако раде никаква старија власт нити им је дала, нити им је смела да да. Све су то руководили нижи официри и цела одговорност пада на њих што је Крагујевац те ноћи био изван закона.
Баш и да се докаже да су радници чисто својом кривицом изазвали цео тај сукоб, никако није смело до тога да дође, да војска хвата људе по улици, увлачи у касарне и да се тамо сама разрачунава с њима. За све, хвала Богу, има има суда и закона, а официрски кор баш негде није тако законским одредбама заштићен против свију увреда, као код нас. Како је онда смело до тога да дође? Каква је то правна земља, у којој се тако, на очиглед виших власти, приређује по једној вароши лов на људе, па били они криви или прави? Шта вам вреде сви закони и устави, кад вам, и ако нисте у војсци, каплари суде и кундацима извршују пресуду?
Због свега тога власти, кад већ нису биле способне да то спрече, морају бар учинити све што треба да се учини, да се кривци казне. Најстрожије морају бити кажњени сви, који су за те изгреде криви, и официри и радници и колико их год има. Треба већ једном и на делу да се види, а не само на речима, да у овој земљи има закона, да ништа мимо закон не може да буде и да је он јачи од свега и од свакога.