У задружном погледу не уступа Скотландија ни у колико Енглеској при свем што има мањи број Задруга. Шта више, судећи по неки појединостима, могло би се пре рећи је Скотландија измакла у неколико пред својом јачом сестром и еманциповала се извесних погледа, који у Енглеској још овда — овда хоће да избију на видик.
Срећа је велика за задружну ствар што су се одмах нашли људи, који су одмах увидели сав значај тога покрета и били кадри да угуше и себи и у другима све ситне себичне прохтеве, који не стоје у сагласности са задружним принципима, а који вазда теже да се протуре и угнезде у сваку нову установу.
Тако је задружна ствар у Скотландија данас потпуно чиста од свакога ситничарскога утицаја, задахнута је идеалом да њој припада часна улога да економски еманципује радничку класу, да укине надничарство и замени данашњи економски поредак поретком, у коме ће потрошач и потрошња бити оно што им по природи ствари мора у део пасти.
Задружни рад у Скотландији је потпуно у рукама људи која су душом и срцем одани задружним идеалима, на челу његову стоји један усталашан и генијалан човек — Уиљем Максуел, — о чије се пријатељство отима један Росбери и кога је нарочито тражио, у своје време, да позна стари и угледни Гледстон; у задружним фабрикама, које су основале Потрошачке Задруге, раде само задругари, који поред добре награде, поред свих других обезбеђења и за живота и после смрти, суделују добрим делом у заједничкој — општој — добити која припада потрошачима. Нигде боље, ваљада, нису удружени потрошачи показивали своју подобност за самостално решење социјалних питања, него што је то случај у овој земљи и у Енглеској, које се с правом могу поносити својим економско-демократским установама. И ако ико још сумња у успех задружне ствари, нека мало боље погледа на Скотландију и Енглеску, где ће видети један нов свет и живот, који ће му разбити сваку сумњу и направити од њега поборника задружнога правца.
Ми смо тај покрет посматрали на лицу места и, ма да смо и сами били обузети сумњом у извесном погледу, после тога дошли смо до неколебљива уверења, да је задружни систем једини пут, да се уклони пљачкање слабијега од стране јачега, да се сваки појединац у свесној заједници обезбеди, једном речи да се уклони сиротиња и беда које су неизбежна чеда данашњега привреднога поретка и које се неће уклонити све док се сам тај поредак не измени.
Али, ваља бити одређен и отворено рећи, у чему је то данашњи привредни поредак рђав и, кад се каже хоћемо да мењамо, да се зна и шта се хоће мењати. Та одређеност у овој прилици у толико је потребнија што је овде реч о преображају, који се не служи насилним — револуционарним или анархистичким — средствима, него иде за тим да побољша стање мирним реформама — путем смишљене и организоване еволуције.
Главна и највећа несрећа данашњега поретка несумњиво је у односима, који владају у тециву. Изгледи на личну добит пресудни су и једини мотор сваке делатности. Нико у данашњем друштву не предузима ни једнога посла, ако нема уверења да ће имати добити, и свет је толико навикао и саживео се с таквим стањем ствари да сматра за неприродну сваку жељу, која против тога иде. Предузимач гледа да добије од свога радника, т. ј. да му да мању награду; трговац гледа да добије од купца, т. ј. да му прода скупље робу, него што њега стаје заједно с његовим трошковима и наградом; зајмодавац гледа да добије од зајмотражиоца, наплаћујући му већи интерес, и тако редом свак гледа — ако може — да отме нешто од другога, да би себи користио. И, што је најгоре, нико притом не помишља да таквим својим радом наноси штете другима, напротив свак држи да је то сасвим природан ток ствари, међутим баш ту — у таквим неприродним односима — крије се заметак и све зло са кога страда данашње друштво. Задругарство, како се оно данас сматра у демократским круговима, иде за тим да ово зло уништи, да укине неоправдану добит (профит) која је узрок, те маса народа живи у највећој оскудици; а мали број ловаца на добит (Profitmacher-а) ужива све користи друштвенога богатства. Задругарство, дакле, не иде ни против кога, лично и непосредно; напротив, — оно води бригу о сваком човеку, али што оно хоће да мења и против чега устаје, то је лична добит (профит), коју оно преноси на онога коме једино и припада — на друштво, које је сада предмет најужасније и најнечовечније пљачке од стране Profitmacher-а. Стара и добро позната девиза: Сваком по заслузи, битна је основа модернога задружнога покрета и, ако се до пре 50 година овакве жеље могле сматрати још за утопије, данас су оне стварност, доказана и осведочава истина, у коју могу сумњати још само који не виде даље од свога џепа или који не разумеју оно што виде.
Задружни покрет у Скотландији, као и онај у Енглеској, као — најзад — и васколики модерни Konsumgenossenschaftsbewegung у свету, задахнут је овом основном тежњом и људи, који искрено желе да се поправи стање сиромашних и бедних, немају бољега начина ни прилике, него да послуже овом покрету.
Као што смо рекли, скотландске Потрошачке Задруге иду правце мети, коју смо мало пре као тежњу сувременога задружнога покрета означили.
На крају прошле — 1903 — године било је у Скотландији 302 посебне Потрошачке Задруге и 1 Главна Потрошачка Задруга у Глазгоу. Прве су имале укупно 348.262 задругара, капитала 98,339.000, резервних фондова 16,711.400, задругарских улога и другог туђег новца 87,494.725 динара. У исто време Задруге су имале у зградама, машинама и др. прибору 150,997.775 динара; у роби на стоваришту 54,929.925 и у потраживањима од својих задругара (као остатак њихова дуговања за домове што су им Задруге подигле) 10,349.400 динара.
У току 1903 године Задруге су набавиле својим задругарима намирница за 488,311.250 динара и, на име заједничке уштеде, поделиле им 60,538.900 динара! То је онај део, што у индивидуалистичком облику трговања сачињава лична профит (добит), део који би припао појединцима (трговцима и ситничарима), али који су Потрошачке Задруге сачувале и вратиле потрошачима, маси, којој тај део неоспорно припада, јер за је она створила. За толику суму друштво је постало у Скотландији богатије, за толико је подела богаства у овој земљи правично извршена, за толико је друштво поштеђено и сачувано било од пљачке и, из овога једнога примера само за време од једне године види се, какав огроман значај имају Потрошачке Задруге у друштвеном и привредном погледу за човечанство. Ми ћемо на крају показати у бројевима овај значај, од постанка Потрошачких Задруга до данас и, ма да то није и једина, корист ових установа, ма да осим материјалних има у равној мери и моралних користи које се бројевима не могу исказати, и ова једна довољна ће бити да људи пресуде о огромном друштвеном и привредном значају Потрошачких Задруга и крајње себичним мотивима њихових противника.
Све Потрошачке Задруге у Скотландији имале су у 1903 год. 25.350 радника и службеника, који налазе стално посла и зараде код њих, и то 13.458 у набављачким одељењима и 11.892 у одељењима за задружну производњу. Овим посленицима Задруге су издале у истој години на име сталне награде 19,245.800 и на име суделовања у заједничкој уштеди 893.225 динара.
Главна Потрошачка Задруга пак показивала је у исто доба овакво рачунско стање:
Капитала је имала 7,637.175, улога и туђега новца 41,856.025, набавила је робе у 1903 години за 159,887.175 и поделила као уштеду посебним Задругама 6,351.975 д. Кад се узме на ум да главне Задруге представљају у правом смислу речи великога продавца, и да оне уступају робу посебним Задругама по цени која важи код великопродавца, онда је и ова уштеда од преко 6 милијуна динара знатна.
Ну овим није ни из далека још исцрпена организација потрошача у В. Британији. Та велика и угледна организација, која је дала и даје пример целом просветном свету, дала је живота још и другим двема важним установама — задружној производњи у границама организованих потрошача и једном баничном огранку, који годишње обрне неколико милијарди динара. У једном од потоњих бројева, ми ћемо и с овим творевинама удружених потрошача у В. Британији упознати читаоце „Политике“.