Вучитрн, 29 јули 1904.
Уредништво „Политике“ закључујући по разним догађајима, који су се десили у последње време, да ће у Ст. Србији и Маћедонији опет скоро да дође до нереда, послало је, не жалећи трошкова, једног свог сарадника да пропутује по тим крајевима и да се сам лично увери, како тамо стоје ствари. Данас доносимо први извештај с тога пута и надамо се, да ће га наши читаоци с интересовањем читати.
Стигао сам синоћ амо, после многих ситнијих и крупнијих тегоба, о којима ми у Србији ни приближног појма немамо. Изгледа ми, да сам зашао или у сасвим други крај света или у које друго доба. Један педаљ земље одваја ме од Србије, а ипак сам тако далеко, као да сам на хиљаде километара од ње. Исти народ, исти језик, али све друго различно. Ово није Србија, ово није Европа, ово је нешто сасвим друго: Турски овде влада!
Користећи се многобројним препорукама, које сам из Београда понео, је сам одмах данас обишао све важније овдашње људе. Свуда сам био врло лепо примљен. Држе се из почетка резервисано, али кад прочитају писма, која им предајем, кад се увере да сам Србин и да сам само у доброј намери дошао, онда им се поглед разгали, срце отвори и језик одреши, онда ми причају све што год их питам, искрено и отворено, као да сам им рођени брат или као да смо заједно одрасли.
Од свега тога што сам овде сазнао, много што-шта не смем да изнесем, бар за сад не. Они би, јадници, главама својим плаћали, сваку такву моју новинарску проливеност. Зато ћу се ограничити само на оно, што се без штете по њих сме да каже. Изнећу све, како сам видео и чуо, наводићу само факта, а читаоци „Политике“, због којих ја ево већ седам дана спавам по гнусним турским хановима, једем ствари које никада у животу нисам јео, нити бих хтео да једем, возим се путевима, спрам којих су ови наши у Србији прави паркет, они нека сами изводе закључке.
Реформе! Реформе! На све стране овуда чујем ту реч, за коју још пре кратког времена ниједна жива душа у Вучитрну није знала. Али да знате, каквим се тоном та реч овде изговара! Свакоме на лицу познајете, да он у тој речи гледа нешто, што се ни у најлепшем сну не може да сања, нешто тако високо и тако велико, а у исто време смешно и лудо. Она значи: најлепше наде и највеће разочарење, идеал и будалаштину у исти мах.
У програму је осим одредбе о заптијама, пољацима, полицајцима био прописан и начин прикупљања царског десетка. Сад ти хришћани заптије раде све друго, осим онога, што им је управо дужност. Они сада по кућама својим претпостављеним врше послове, које су радили док нису били заптије. Неки својим официрима подзиђују и оправљају куће и потребне зградице по авлији, други, који су били терзије, крпе својим старешинама подеране мундире итд. итд. Због тих подераних мундира морала су да се састају два цара и два графа, министри спољних послова! И зато се и даље пљачка, убија силује, раби и отима, као и пре. Трипут су ме ноћас будиле некакве пуцњаве. Питам шта је то, а они ми, смешећи се, одговарају, да све то није ништа, да је истина забрањено пуцати по вароши, али ко ће Арнаутима да забрани да пуцају, ако им је воља да пуцају! Ко да им забрани да убијају, ако им је воља да убијају! Причају им туђи агенти, да ће Русија бити побеђена од Јапанаца, они верују, па су се осилили да им се ништа не може.
Што се одредбе о прикупљању царског десетка тиче, на коју су споразумне силе биле тако горде, то вам је тек комендија! У овим крајевима све је врло добро родило, али народ никакве користи отуда нема. Нити се што продаје, нити царски људи дају коме дозволу да може вршити жито, док не плати арзуал (таксене марке). Ево улазимо већ у месец август, а ништа није од летине сређено. Још мало, па ће почети кише и онда оде све бестрага! Место да олакша народу, та нова одредба о десетку му је отежала: треба положити таксу од 5 гроши, писати молбу, носити је суду и док се све то сврши, дотле пацови и Арнаути однеше све што је родило!
Па како онда живи овај народ овде! Живи као неко, који осећа да мора скоро да умре. Сабрао сам и записао читаву једну листу арнаутских насиља. Не вреди је износити, јер никакве вајде отуда нема, а читаоци „Политике“ имали су већ и раније прилике да читају те страшне ствари: толико и толико убијено, толико силовано, толико похарано и т. д. Да се човеку кожа најежи! Слушам ове сироте људе, како ми све те покоре причају, видим им у очима, да их нада на какву помоћ лагано оставља. Надали су се толико, па све узалуд! Хтео бих да им улијем нове храбрости, али не могу. Храбри су они и иначе, то им се по свачему, већ и на лицу види; не могу да их заваравам празним декламацијама, него и ја погнем главу, па ћутим као и они, мислећи црне ствари.
Ево вам једног примера: на четири сата од Вучитрна, у Девич-планини иза Чичавице лежи стари манастир Девич. Богат је, има преко милиун гроша имања, па је у сталној опасности од Арнаута. Да би се којекако заштитили, старешине манастирске пусте једну велику арнаутску породицу на своје имање као чивчије, да манастир у невољи бране. Али се те „војводе“ како их овде зову, тако осиле, да су сад баш они највећа опасност по манастир. Уцењују поклонике, уцењују калуђере, чуда праве и никога не вермају. Тек кад је у очи Петровдана дошао у манастир г. Орлов, руски конзул у Митровици, власт је бајаги нешто предузимала против њих. Чим је опет отишао, настало је све по старом. Још горе, сад прете вучитрнским најугледнијим људима, нарочито Јеротију Елезовићу, Ј. Ћамиловићу и другима, да ће их поубијати, јер су они, веле, довели руског конзула у Девич.
Хиљаду таквих ствари, које сам овде чуо, могао бих да вам испричам, али се и иначе бојим, да сам већ премашио допуштени простор и зато прекидам за данас.