Последњи догађај с познатим и чувеним разбојником Илијом Гавриловићем занима данас у Србији не само све власти, већ и цело јавно мњење. Из њега се најбоље види, да у нашем криминалном законодавству има још великих недостатака и да много што шта мора да се мења, ако се хоће да се Србија у погледу јавне безбедности изједначи са осталим, срећнији земљама.
Познато је, шта се десило: тај велики разбојник, за којега се зна, да је починио толике злочина, од најситнијих, на све до најстрашнијих, али за којега то никад није могло потпуно да се докаже, био је осуђен на двадесет година робије; половину од тога одлежао је, половина му је по старом српском адету опроштена и тако се пре кратког времена опет нашао слободан. По закону, он је одмах протеран у своје родно место и стављен под полицијски надзор.
Друго се није могло да ради. Знало се, да је опасан човек, да пуштати га на слободу, од прилике исто толико значи, колико пустити вука међу овце, па ипак је морало тако да буде. Протеран је у своје село, јављено је кмету да је то тај чувени Илија, па сад нека се он бочи с њим, како зна.
Кмет се сигурно и бочио колико је могао и умео, али му је сва мука наравно била узалуд: Илија је пре два дана утекао из села, утекао испод полицијског надзора и отишао куда му је било драго. Зар је и могло друкчије да буде? Шта може кмет са својим веселим пандуром — а њих двојица представљају тај фамозни полицијски надзор — шта могу њих двојица да ураде с таквим зликовцем, као што је Илија Гавриловић? Што им није још и раније утекао, то само показује, да није раније хтео да беже, већ да је хтео, човек, мало да се одмори од тешке робије. Кад се одморио, отишао је, а кмет са својом палицом и пандур са својим кремењаком дувају сада у песницу.
Дуваћемо и ми, јер ће нам Илија скоро доћи у походе. Сумње нема. Његов злочиначки инстикт вуче га онамо, где има више света, више богаташа и више прилике, да се на непоштен начин до чега дође. Ништа не треба да нас чуди, ако скоро опет дознамо, да је прошле ноћи коме на Батал-џамији смрскана лубања или да је похаран војни дућан усред бела дана. Тада ће се опет кренути цела полиција, ухватиће или неће, ко зна? али једног живота биће мање, то се зна.
И кад то буде, тада ћемо опет да надамо дреку и на онога кмета и на пандура и на целу полицију, а нећемо имати право, јер нико од њих није крив, већ једино овај наш садашњи систем. Он мора да се мења, ако хоћемо да имамо јаку безбедност.
Полицијски надзор стара је, изанђала ствар, која никакве вредности нема чак ни у земљама, у којима је полиција и много јача и много већа. С тим већ једном треба да се прекине. Највећи део злочинаца рекрутује се и код нас, као и свуда иначе, из одбеглих и ослобођених робијаша. Зато су се други народи и постарали, да се ти људи, кад се пусте на слободу, учине безопасним. Разних има начина да се то учини; није наше, нити је овде прилика, да се дискутује који је од тих начина најбољи и најподеснији за нас. Има завода за поправку, има друштава за потпомагање ислужених робијаша, ако показују наклоности да пођу поштеним путем, има колонија, у које се шиље све оно, што више на може или неће да се поправи, има још много што-шта друго, само код нас ничега нема. Само ми још сматрамо да је робија за то, да казни злочинца, а не да та учини безопасним. А то је потпуно погрешно схватање, које нам се непрестано свети.
Крајње је време, да се то већ једном промени. Идућа скупштинска сесија могла би да посвети неколико својих седница том питању. Закон мора имати у рукама средство да брани друштво од злочинаца. Нека то средство буде и брутално, свеједно. Не боји се свака шуша Бога.