Кад су му Јапанци пре неколико дана предложили да се преда, генерал Штесел, командант Порт-Артура, одговорио је, да ће он и његова војска бранити тврђаву све дотле, док и једне цигле буде на њој и док једног војника буде било у животу. Узаман му је јапански парламентар говорио, да је то бескорисно проливање крви и да Порт-Артур мора пасти, бранили га они или не; узаман му је обећавао слободан пролазак целог гарнизона с оружјем и са свима почастима; узаман му је чак и предлагао, што се иначе никад не ради, да се преда, па макар се са својим трупама придружио Куропаткину и борио и даље против Јапанаца — генерал Штесел је увек одговарао: не не!
Неће да се преда и ако је у великој опасности и ако зна, да мора погинути. Неће да се преда он, неће да се преда војска, јер сви више воле да изгину, ако се већ гинути мора, но да нанесу ту љагу руском оружју. Зато је Штесел и питао оног јапанског мајора: „Јесте ли ви нашли где год у историји, да су се Руси икада предавали?“
И тако сад опет грме топови с обе стране, опет гину толики људи; Порт-Артур се и даље брани као и пре. А тешко је одбранити се.
Увидевши, да се у одсудну битку с Куропаткином не сме да упушта, ако неће једним ударцем да изгуби све, што се досад рачунало као јапански успеси, маршал Јамагата оставио је само Курокија у Манџурији, а целу осталу војску повео је према Порт-Артуру. Чуло се најпре, како је одвојио две дивизије своје јужне војске и послао их тамо; затим још четири, па се онда ништа више није јављало, али је врло вероватно, да се цела Нодзуова армија сад налази тамо.
То показује, да сада већ и Јапанци почињу да увиђају, да су пропали њихови велики планови; да освоје целу Манџурију, да узму Лиаојанг, Мугден, Харбин, да разоре железницу, да побуне Кину против Руса — све је то сад пропало. И онда покушавају да учине бар нешто, да покажу бар какав привидан успех, кад стварних не могу да имају. Хтели би да узму Порт-Артур, гледали би, да се у њему што боље утврде и да онда ту и у Кореји чекају Куропаткина и да се бране.
Зато би и желели, да порт-артурска утврђења добију у што бољем стању. Они знају врло добро, да ће Куропаткин скоро имати на расположењу огромну војску и да ће их онда свом силом, на целој линији напасти. Ако Порт-Артур сада потпуно разоре, неће га моћи за то кратко време, пре Куропаткиновог доласка, поново подићи, јер се модерне тврђаве не граде за месец и за годину дана. Зато непрестано и предлажу Русима да се предаду.
Ади и Руси то врло добро знају. Знају и они, да би после имали муке око Порт-Артура и зато га не даду. Ако га Јапанци и узму, добиће само једну гомилу земље, камења и рушевина, која неће имати никакве одбранбене вредности. Ниједан топ неће затећи, читав, ниједан магацин, ниједну кућу, ништа. Тврђаве више неће бити.
Порт-артурски хероји знају шта их чека. Можда ће још за времена Куропаткин отпочети офанзиву, а можда и неће. У Порт-Артуру због тога не рачунају на њега, јер знају, да он мора да ради онако, како је по Русију најбоље, па макар они и погинули. Зато и јесу спремни на све. Послали су у последње доба из града жене, децу, старце, све што не може да носи оружје. Они што су остали хоће да се бију и да гину. Хоће да покажу целом свету, како Руси умеју да мру.
У тој страшној трагедији, којој можда у ратној историји света нема равне, сада настаје пети чин. Двадесет хиљада људи, од којих је већ један добар део рањен или поубијан, има да се бори против сто педесет хиљада. Нападају их с мора и са сува и дању и ноћу, а они се ипак јуначки и весело бране. Топ одговара топу, јунак јунаку, цео свет гледа тај ужасни дуел.
Како буде да буде, док Русија има таквих војника, као што су порт-артурски хероји, дотле ће њена застава високо да се вије, све дотле ће она бити најстрашнија војничка сила на свету.