После великога преокрета у мају прошле године осетила се општа, неминовна потреба, да се сви јавни послови повере новим, неупрљаним рукама, да се прекине са свима остацима прошлога доба, да се за нове прилике нађу и нови људи.
Мислило се, да ће то бити лако, али се одмах на првом кораку увидело, да не само што то није лако, него чак није ни могућно. Изванредне прилике, у којима смо дотле живели, учиниле су, да се у јавне послове свако морао да меша, хтео не хтео; исте те несрећне прилике донеле су саме собом онда и то, да је сваки морао да остане обележен због тог свог вољног или невољног мешања у политику. У те вечите преврате, трзавице и скокове сваки јавни радник уносно је нешто од својега ја и сваки је онда из њих излазио унижен по вредности и упрљан по угледу. Донекле је томе био крив тадашњи систем, који је сав био управљен на то, да ге сузбије развијање сваке индивидуалности; нешто смо били криви и ми сами, што ни у томе, као и у свему другом, нисмо хтели да појмимо, да је попустљивост и поводљивост први корак ка слабости.
И тако је онда ново стање затекло све истакнутије људе обележене ма на који начин. Све је било нивелисано, изједначено; ниједнога човека није било да се уздигне над осталима. Нужда је наше политичаре терала, да постану глатки као чикови и хитри као веверице, да се кривудањем провлаче кров све незгоде, да обилазе око сваке препоне, да се нигде не одеру, да се нигде не огребу, да се у свима приликама умеју да нађу и да увек, чак и при смртном скоку, као мачка падну на све четири ноге.
То што је некада била потреба, постала је постепено навика; некада је то можда и била врлина, сада је свакако мана. Садашњи наш Краљ нема потребе да прибегава експериментима, који су били у моди за време краља Александра; напротив и њему и целој држави може само да користи, ако се већ једном прекине с тим старим навикама. Увођењем потпуне уставности остављено је широко поље сваком смишљеном, самосталном, доследно изведеном раду. Утакмица идеја потпуно је слободна; победиће она, која је најјача и која се с највише темперамента заступа.
На жалост, све се то канда код нас још не увиђа. Наши политичари исти људи с истим навикама, нису кадри да се у промењеним приликама нађу. Они се још непрестано служе старим манипулацијама, уверени, да ће им оне и сада помоћи, као што су им некад помагале, да се из свију незгода извуку. Отуда и видите, да се код нас још увек иде кривудавом стазом, да се увија, да се попушта, где попуштања не би требало да буде и се тврдоглаво ради, где би нaпротив требало да се попушта.
Није право, наравно, приписивати то њима једино у грех, јер све се на свету лакше мења но људи. Није њихова кривица, што не могу сада тако нагло да се отресу свију својих навика и да постану од главе до пете друкчији. Али је то ипак за земљу велика велика несрећа. Наше спољне и унутрашње прилике захтевају да на најважнијим местима у држави буду људи неокрњеног ауторитета, а међутим ми немамо ни једног истакнутијег човека, којем би се бар у његовој странци, ако не у опште, једнодушно признавала способност за место на коме је. Сваки има своје ситне пријатеље и ситне непријатеље; све тоне у ситним размирицама, које се појављују чак и у најужим политичким групама.
Време би одиста било, да се ови стари људи преобразе или да дођу нови. Овако се више не може.