Пре неколико дана ми смо донели вест, да аустријски агенти у Старој Србији купе потписе међу нашим сународницима за некакву изјаву која од прилике овако гласи: „Народ из Новопазарског санџака, не могући више да сноси арнаутске обести и насиља и не налазећи никакве заштите код турских власти, радосно би поздравио окупацију ових крајева од стране Аустро Угарске и нада се, да би под њеном управом за кратко време добио све оне повластице и културне установе, које имају становници Босне и Херцеговине“.
И ако је дописник, који нам је јавио ту вест, врло добро обавештен и врло савестан човек, ми смо ипак с највећом резервом донели тај глас. Није нам било познато постоје ли о тој ствари какви званични извештаји у нашем министарству Спољних Послова, али смо мислили, да ће, ако је све то тачно, што нам наш дописник јавља, наша влада предузети ма шта против тога, или, ако није тачно, да ће и она демантовати такав глас, који мора да забрине сваког Србина.
Међутим пре три дана, најпре у талијанским, па онда и у другим европским листовима, саопштена је иста ствар: да Аустрија купи те потписе на све стране и да се обраћа једино на српско становништво, остављајући на страну Арнауте. Сад дакле не може више бити сумње; очевидно је, да нечег има тачног у целој тој афери, баш ако је можда и претерано оно, што један римски лист јавља, да су аустријски агенти преплавили целу Стару Србију и да се у сваком селу без разлике скупљају такви потписи.
Цело оно аустријско спремање, које је почело оног дана, када је почео руско-јапански рат, добија сада сасвим други вид. У нас се обично мислило, да те војничке њене спреме значе, да ће она једног дана, користећи се опет каквим немирима у Старој Србији и Маћедонији, упасти у те крајеве, под изговором да уведе ред, и да више неће наравно ни изићи. Ми никада нисмо то мишљење делили, бар у тој форми не. Цела прошлост Аустрије показује, да она никада не покушава нешто, што би било скопчано с великим опасностима, да никада не воли много да ризикује. А такво насилно упадање у те турске провинције, очевидно би било и сувише опасна ствар по њу. Турска би се бранила, Италија би можда такође протестовала, а и све балканске државе, не би могле мирне душе и скрштених руку да гледају, како им та грабљивица кида комад меса из срца. То би дакле за Аустрију значило уплести се у један тежак рат, чији би исход био врло неизвестан, а она нити воли, нити има рачуна да ратује.
Зато је и изабрала овај други пут, који је много сигурнији. Купи потписе. Кад их буде накупила довољно, тада ће на један њезин миг, у тим крајевима по свој прилици опет настати велики немири, спрам којих ће сви ови досадашњи да изгледају само као ситна, безначајна ствар. И онда ће она, призивајући у помоћ хришћанско милосрђе и опасност која по њу може да наступи због тих нереда, који се дешавају на њеној граници, обратити се великим силама с молбом за допуштење да уведе ред. Тој својој молби приложиће све оне скупљене потписе. Тако ће онда можда добити мандат да учини оно, што силом иначе не би ни могла ни смела да учини. Турска тада, не би смела против воље целе Европе ништа да ради; Италија би вероватно добила какву компензацију, а ми бисмо или морали да ћутимо, или да се упуштамо у каква вратоломна предузећа, чији исход не може да се зна. Као каква стара џимрија, која се не упушта ни у какве финансијске операције без пола буџета сигурних потписа, исто тако и Аустрија неће ништа предузимати, ако не добије потписан мандат великих сила.
У томе лежи опасност по нас; то треба спречити пошто-пото.