У источној Азији рат у велико траје; рат у најширем обиму — на суву и на мору. Величином ратујућих страна, околностима под којима се рат води, напрегнутошћу срестава којима се приступа ратној сврхи, овај рат заузима најистакнутије место у низу највећих светских ратова.
Тешкоће око снабдевања војске, које проузрокује дуга оперативна основица; што рационалнија и бржа концентрација трупа; морална спрема зараћених страна; служба коњице у најисцрпнијој форми; борба око тврђава, примена најсавршенијих ватрених модела; маневровање великих тела и припремање судара са обзиром на све досадање успехе технике и т. д., и т. д. појаве су, које ће у овом рату бити заступљене до ситница, и које ће, у резултатима својим, дати драгоцену поуку свакој оној војсци, која их знадне пратити, проценити и подесити их према својим приликама на тој новој, искуством освештаној, основи.
Рат је критичар целокупне, мирнодопске, војничке радње. Он открива заблуде, указује на погрешна гледишта; он је непобитно сведочанство смишљености, плана и прецизности и извођењу комбинација, он је слика свих напреднијих тековина из области ратоводства задахнута животом. Рат захтева најдубљу студију — ратна радња ангажује за се свеколику нашу спрему и све наше оштроумље.
Па док су готово све државе водећи рачуна о данима буре, који их могу сваког часа задесити, послале своје стручњаке на манџурско бојиште, да помоћу њих приберу користи, које им пружа један овако простран рат; докле је и најближа нам сусетка, Бугарска, успела да, ма и по скупу цену, држи у Манџурији своје посматраче, дотле се у нас навалице затварају очи пред потребом, која је очигледна за сваког паметног човека.
Ми не знамо какви разлози могу руководити владу у оваком њеном поступању. Ми најзад, поред свег труда, не можемо ни да их нађемо. Новчане тешкоће око издржавања два посматрача не могу се узети за разлог. Па баш и да дозволимо, да би ови издаци знатније оптеретили дотичну буџетску позицију министарства војног, ипак смо уверени, да би влада, вољно да реши ово питање, нашла довољно могућности, које би олакшале његове материјалне тешкоће.
Питање о војним изасланицима нема никакве везе са одашиљањем добровољаца, да би посумњали у какву политичку сметњу. Још једино је остало, да назремо какове „особене“ препреке, које немилостиво спутавају интересе војско — или, што би најужасније било, небрижљивост и неувиђавност, коју нисмо вољни приписивати, ни у најмањој мери, данашњем министру војном.
У нашој војсци има велики број ваљаних старијих и млађих официра. Наш ђенералштаб могао би неосетно одвојити два одлична официра и упутити их на бојиште. Па и сама пешадија могла ову потребу задовољити, предајући своје одличне команданте вишој студији, да се у њу касније врате, обогаћени широм спремом и искуством.
Још није доцкан. Још се ово питање може успешно расправити, ако надлежне није прогутао немар, или ако им ситни обзири не спутавају руке.