Наша два чланка, у којима смо доказивали, да Србија треба и да може да се еманципује од аустријске економске надмоћности, ако хоће да остане самостална држава у потпуном смислу те речи, имала су жељени ефекат. Међу београдским трговцима, та идеја, која није нова, али која је врло тачна, одавно већ има ватрених присталица. Из писама, која смо тим поводом од њих добили, види се, да је и њима много до тога стало, да се што пре почне да ради на том великом послу, чији би резултати били од неизмерне користи по цео наш национални и државни живот. И као год што је опште мишљење код нас, да је то и корисно и могућно, исто је тако неколико бечких листова одмах надало дреку, како је то само једна утопија, како Србија нема рачуна да се економски бори против Аустрије, како би она тиме разорила цео свој државни организам и још ваздан таквих бесмислица.
Цела та дрека ни најмање не побија разлоге, које смо ми изнели у прилог тог покрета. Напротив. Раздражени тон, којим ти бечки листови покушавају да оборе или да ослабе наше разлоге, показује само, да је то одиста прави пут, којим треба поћи. Хоће ли отуда Аустрија, њена индустрија,привреда, па чак и ти бечки листови имали штете или не, нама је потпуно свеједно. Ми имамо, да гледамо наш рачун и нашу корист, а њима, како Бог да.
Међутим не треба мислити, да је тај наш задатак тако лак. За остварење једног таквог преокрета тражи се много истрајности и много рада, а осим тога и помоћи са стране. Ту помоћ може да нам да само Немачка, која је истина политичка савезница Аустријина, али која је у исто време њен најјачи и најопаснији економски противник. Наравно, ни Немачка не би то радила из неко необјашњиве симпатије спрам нас. Боже сачувај! Али њен најпростији рачун захтева, да створи за себе на Балкану нова тржишта и да одатле истисне Аустрију. Србија је прва на реду; после ње дошла би Бугарска и Турска. Ми бисмо том немачком доласку на наше тргове само могли да се радујемо, јер нам Немачка не може политички онако бити опасна, као што је Аустрија у овом тренутку.
Ко иоле познаје економске прилике Немачке, тај ће врло лако моћи појмити, да она мора отварати нове пијаце за своју индустрију. Када се је она, после свог рата с Француском, свом својом силом бацила на економску утакмицу с осталим народима, сви велики светски тргови били су већ у енглеским рукама. За тридесет година тога рада, немачка индустрија успела је, да се истакне ако не на прво место, а оно бар међу прве, али ипак није успела, да потисне старију енглеску индустрију, нити да омете америчку, млађу по трајању, али готово исто тако моћну. Без колонија, без могућности, да за своје продукте нађе купце с оне стране океана, Немачка је била принуђена, да те купце тражи овде у Европи. Најпре се ограничила на Русију, Шведску, Аустрију и Италију, а донекле и Француску; услед румунско-аустријског царинског рата добила је и Румунију, али све то није било довољно, нити може да буде довољно, за тај велики, предузимљив и вредан народ, чија се радна снага и капитал повећава сваког дана. Појавиле су се наравно и тешкоће. Русија, под Витеовим импулсом, гледала је, да створи своју индустрију, па се заштићавала од немачке, Шведска исто тако, те се према томе број потрошача стално сужавао, ма да је немачка индустрија и даље расла.
Она је сад тако нарасла, нарочито металургијска и текстилна, да пошто-пото мора да нађе нова тржишта. И зато ће немачка влада и спрам нас, нових купаца који се јављамо, морати бити врло предусретљива. Чује се већ, да је вољна, да што пре отпочне с нама преговоре о новом трговинском уговору. Дужност ће наше владе бити, да при тим преговорима и са своје стране учини све, да се што пре и под што повољнијим условима, дође до доброг новог уговора. У размену за олакшице, које би нам Немачка учинила за наше пољопривредне производе, ми треба да јој дамо олакшице за њену индустрију. И једна и друга страна може отуда само имати економске користи, а колика би то за нас још и политичка корист била, то знају чак и врапци с крова и говоре.