Г. Станоје Станојевић, професор Српске Историје на Вел. Школи, начинио је, под пуним својим потписом, неколико напомена и замерака одбору који је израдио програм Краљевог крунисања. Он је том приликом доказао, да је одбор направио неколико крупних погрешака: није као основицу свога програма узео крунидбени церемонијал старих српских краљева, него некакав влашки; изоставио је мач и појас; заборавио је, да се и престолонаследник крунише заједно с Краљем; једном речи, није се држао традиције.
На све те замерке одговорио је један члан одбора у „Штампи.“ Управо, покушао само да одговори, јер се на све то ништа и не може да одговара. Навео је, како је време било кратко и како су новчана срества мала, заборављајући, да то само говори против крунисања у опште, а не против Р. Станојевићевих разлога. Испричао нам је како би смешно изгледало припасавање мача са појасом старинскога кроја преко ђенералског одела модернога кроја“ и како се то не би слагао „са круном и порфиром модернога кроја.“ Да Бог сачува! Тај члан одбора, која непрестано говори о туђој необавештености канда и не сања, да појас и кајас није иста ствар и да би Краљ мач имао да држи у руци, а појасом да се опаше, као што се официри ешарпом опасују. Зашто се то, као бајаги, не би могло да слаже с ђенералском униформом? Ни краљевски плашт не спада у ђенералску униформу, па ће га Краљ ипак заогрнути; по чему би онда било смешно,“ кад би се опасао и краљевским појасом? Па онда, каква ли је то „круна модернога кроја?“ Да није то нешто сецесијон, што рекли наши трговци?
И остала одбрана је исто таква: све сама бесмислица и будалаштина. Тако на пример по том члану одбора, који је мудро заборавио да нам каже своје име, Престолонаследник се може крунисати заједно с Краљем због тога, што би у том случају, вели, „били потребни двоји крунидбени краљевски знаци“ а кредит је мали. Одиста! А зар тај стручњак не зна, да се у старој српској држави престолонаследник увек крунисавао без каквих краљевских знакова? Не зна наравно, али говори онако на памет, тек колико нешто да каже.
Говори он и много што-шта друго, а не разуме ништа. Каже, на пример, да за реконструкцију византијског церемонијала, према којем су се и српски краљеви крунисали, треба много више времена, но зашто је одбор имао на расположењу. Наравно; Кад би одбор сео да учи грчки, па тек кад то научи, да тај посао сврши, онда би заиста требало врло дуго времена. Али је то могло и друкчије да се ради, само је требало знати и умети.
Да се знало и да се умело, не би сада ни било свију ових речи. Не би их било, ни кад би људи код нас били мало разложитији. Радили један посао и рђаво га израдили; дошао један стручњак и доказао, да су направили погрешку. Они сад, место да признаду да су погрешили и место да исправе што се још може поправити, ударају у инћар и кажу како се он затрчао. Тако су радили они, што су приредили ону фамозну „Споменицу“, тако сад раде и ови. Нико неће да призна да је погрешио.
Лепо. Нека остане по њиховом. Нека крунисање буде по том влашком програму, који су они израдили. Али кад је већ реч о затрчавању, онда се свакако највише затрчао онај, који је у тај одбор као стручњаке трпао и људе, који о целој тој ствари немају ни појма.