Сукоб између г. Рајзера и „Београдске Задруге“ није један од оних обичних догађаја који само спадају у судску кронику. Напротив. По свему оном што се десило за време ислеђења и пре њега, по свему ономе што смо чули на претресу и при изрицању пресуде, та ствар излази из оквира приватних парница и задире по важности својој у најосновнија јавна питања. Она показује до очигледности, да српски грађанин може ни крив ни дужан да буде морално и материјално упропашћен, да буде годину дана у затвору, само зато, што се тако прохтело јачима и силнијима од њега.
Да, тако је. За „Београдску Задругу“ г. Рајзер је био опасан човек. Као дугогодишњи њен чиновник он је знао све што се у њој збива: знао је како се рђаво књиге воде, знао је све неисправности и све злоупотребе. И кад је он то једног дана казао, јавно, отворено, под својим потписом, онда је „Београдска Задруга“, као одговор на то, поднела тужбу против њега за утају. Исти онај управни одбор, чији су чланови онако снисходљиво и вољно сведочили против пок. Таушановића, хтео је сада да упропасти и Рајзера, његовог најодличнијег пријатеља. Кад је могао да сломи Косту Таушановића, зашто не би могао да сломи младога Рајзера?
Е, али времена су сада друга. Суд, у праведности својој, пустио је Рајзера. Све оне тужбе за некаквих 30.000 динара падале су једна по једна, док се све није свело на 600 динара. Па и то је сада на претресу пало; суд је нашао да Рајзер није крив и да је чак цела та тужба, баш и кад би била оправдана, поднесена сувише доцкан, доцније но што закон захтева.
Све то сада само значи, да је „Београдсвој Задрузи“ стало једино до тога , да ућутка Рајзера, да га направи безопасним. Хтела је да баци љагу на њега, да га осрамоти да би на тај начин сузбила његову критику. И успела је у толико, што је Рајзер годину дана морао да ћути и да сноси цео срам.
И то је оно, што је у целој тој ствари најжалосније и најопасније. Што се јуче десило Рајзеру, то сутра може до се десио и вама и нама и сваком другом, који се год усуди, да против какве установе говори или пише. Где има много новаца, ту има и много пријатеља, то је стара ствар. Сви ће они онда скочити на вас, као што су скочили на Рајзера. Душмански ће да вас гоне, као што је „Задруга“ душмански гонила Рајзера, бациће вас у блато и у срам као што су бацили Рајзера.
Шта ће вам помоћи што ће суд најпосле да вас пусти као невиног? Шта сада помаже то Рајзеру? Имао је радњу, сад је више нема, упропашћен је. Кроз цео живот то ће да му се повлачи као мучна успомена и пега, на коју ће несавесни људи да указују. И најпосле ко ће да му надокнади ову годину дана, проведену у затвору? Каква накнада за то уопште може да се да?
Једина утеха може да му буде то, што је у борби са много силнијима од себе остао победилац. Нека се он лично тиме теши, нека му као нарочита сатисфакција служи то, што је „Задруга“ из целе те афере изишла посрамљена, али за све нас друге то није доста. Ми морамо да се постарамо, да се такве ствари више не догађају, да не могу више да се догоде. Морамо да нађемо начина како ћемо ту судску процедуру некако да скратимо, јер кад већ мора и тога да буде да невин човек лежи у затвору док је под ислеђењем, онда се бар треба постарати, да то не траје тако дуго.
Скупштина се састаје кроз који дан. Догађај с Рајзером нека јој послужи као подстрек, да томе злу потражи лека. Онда ће бар моћи да се каже, да свако зло има и своју добру страну.