Јучерашњи збор либерала сахранио је либералну странку. По наш партијски живот то је један важан догађај и ако се та странка у последње доба била потпуно повукла с политичке позорнице. Досада је бар постојала по имену, имала приличан број посланика у скупштини и велики број гласача у земљи, сад је уопште више нема. Нема је више чак ни по имену; сада се зове народна странка.
Ту метаморфозу извршио је г. Рибарац. Разлози који су га при томе руководили нису још нигде објављени, али се могу да нагађају. Они су чисто тактичке природе. Поцепаност између шефова, растројство међу клановима, општа апатија у странци учинили су да г. Рибарац учини тај важан корак и да прекине с прошлошћу. У тој старој странци с новим именом он ће сад бити шеф, он ће је водити према свом умењу и нахођењу.
Врло је сумњиво хоће ли либерална странка под тим именом постати активнија и јача. Г. Рибарац и његови другови очевидно се томе надају; ми мислимо да се варају. Баш чисто с партијског гледишта, ми мислимо да је промена имена била једна велика фатална погрешка. Свака странка, ако хоће да буде права странка, живи по принципима које заступа, а не по имену које носи. Она може да живи или да умре, али не може да се препорађа тиме, што ће име да мења. Нарочито једна тако стара странка, као што је либерална, није требала то да чини. Она има своју историју, својих традиција; за њено име везан је велики број приврженика, који ће сада да се отуђе. Место да постане јача, она ће сад због промене имена да постане слабија, но што је била.
Оно што се јуче па самом збору десило, већ потврђује то наше мишљење. Једна јака група од неколико стотина људи протестовала је против промене имена и демонстративно отишла са збора. Не треба заборавити, да су то баш представници Мачве, у којој је либерална странка увек добро стајала. Тај важан крај дакле већ отпада. Али то још није све; има и једна друга, много озбиљнија опасност, која прети тој новој народној странци.
Г. Авакумовић, одгурнут у страну тим најновијим покретом у странци, изјавио је пре кратког времена, да ће сачекати да г. Рибарац са својим плановима пропадне, па ће онда одмах да ступи и сам у акцију. Он дакле не мисли да се повлачи, као што се у један мах било чуло. Промена партијског имена ће сад њему на првом месту да користи. Она му је чак дошла као наручена. Сви ови либерали, који нису задовољни јучерашњом одлуком на збору — а њих ће поред Подринаца бити свакако у великом броју — сматраће од сад у њему свога јединога вођу. Г. Авакумовић само треба да пружи руку, па ће наћи доста присталица вољних да пођу за њим.
И тако ћемо место једне странке, која и иначе није била јака, имати по свој прилици сада две, још слабије. Могућно је, да ће г. Рибарац моћи под своју заставу да прикупи један део напредњака; могућно је исто тако да ће отргнути нешто и од [недостаје реч] странке, али то ни у којем случају неће моћи да му надокнади оне губитке, које ће морати да претрпи, ако се г. Авакумовић стави на чело старе либералне странке под старим именом.
За наш парламентарни живот то је неоспорно велика штета. Већ одавно се осећа потреба за једном странком која би у скупштини водила одлучну опозицију. Она није морала бити бројно врло јака, али је у сваком случају требала да стоји као компактна маса и да енергично учествује у општим пословима. Либерали су могли ту улогу врло добро да врше да су само били мало активнији. 90. и 91. године они су тако и радили. Они би постепено јачали, пошто странка, која је на влади, мора да се троши. Сад је међутим та нада пропала, на општу штету и на штету г. Рибарца.